Predstavljamo neka od najneverovatnijih borbenih sredstava u istoriji ratovanja
U Hladnom ratu paranoja je dominirala sa obe strane gvozdene zavese. Dok su se u SSSR spremali za napad „dekadentnog Zapada“, zemlje NATO bile su spremne da žrtvuju svoje ljude, ali i čitave zemlje članice kako bi zaustavile ofanzivu sovjetskih tenkova. Najbolji primer toga koliko daleko su bili spremni da idu jeste britanska nuklearna mina „plavi paun“.
Prva linija odbrane
- Nuklearke i mine su najstrašnija oružja iz dva razloga. Nuklearke mogu da zbrišu cele gradove sa lica zemlje, dok mine pod zemljom čekaju da razore svakog ko im se približi. Britanija je rešila da ih kombinuje i napravi nuklearnu minu, sa kokoškama za zagrevanje - piše publicista Metju Golt.
Kako deklasifikovana dokumenta pokazuju, operativni cilj je bio nehuman - „dobro postavljena atomska mina ne bi samo uništila objekte i infrastrukturu na velikoj teritoriji već bi zbog radijacije sprečila osvajanje te teritorije.“ Britanci nisu razmišljali o ljudskim žrtvama i radijaciji, jer nisu ni planirali da ove mine koriste u svojoj zemlji, već je trebalo da ih upotrebe u Zapadnoj Nemačkoj, kao prvu liniju odbrane od SSSR. Savet armije u julu 1957. naručio je 10 „plavih paunova“.
- Danas deluje bizarno, ali ova vrsta oružja samo je bila produkt svog vremena. Bio je to odgovor na pretnju superiornijeg konvencionalnog oružja u arsenalu SSSR - kaže istoričar Lesli Rajt.
U slučaju sovjetske invazije trebalo je mine postaviti ispod zemlje ili u reke i jezera. Detonacija je bila moguća sa mesta udaljenog pet kilometara ili tajmerom koji bi pokrenuo eksploziju posle osam dana. Postojao je i sistem za zaštitu naprave, pa bi svaki udar u minu ili pokušaj da se deaktivira doveo do eksplozije za 10 sekundi. A razaranje bi bilo neverovatno. „Plavi paun“ je, poput „debeljka“ bačenog na Nagasaki, bio bomba implozionog tipa sa središtem od plutonijuma, a imao je snagu od 10 kilotona, upola manje nego „debeljko“.
Spaljena zemlja
Dok je „plavi paun“ bio najekstremnija verzija taktike spaljene zemlje, najneverovatniji aspekt mine bio je sistem grejanja.
- Temperatura je bila glavni problem. Mina je bla osetljiva na zimu. Da bi to rešili, naučnici su smislili grejanje na kokoške. Mina je bila dovoljno velika da se unutra smesti živina, kojoj će po zatvaranju i stavljanju pod zemlju biti ostavljeno dovoljno hrane za nekoliko nedelja. Njihova temperatura bi grejala minu. Sistem je razvijen, ali na kraju su se odlučili za korišćenje jastuka od fiberglasa i napravljene su dve bombe - piše Golt.
Kada su dokumenta o ovom programu 1. aprila 2004. objavljena, mnogi su mislili da je reč samo o prvoaprilskoj šali, ali se ispostavilo da su dokumenta istinita.
EKSPLOZIJA U KENTU
Kada je „plavi paun“ napravljen, u oktobru 1957, britanska armija odustala je od ideje, što zbog velike težine mine, koja je imala sedam tona, što zbog „neprihvatljive opasnosti i politički pogrešne ideje o skladištenju nuklearnog oružja u savezničkoj zemlji“. Takođe, smetalo im je što minu nisu mogli da čuvaju „blizu mesta na kom bi u slučaju rata bila korišćena“. Napravljene su dve mine - jedna je testirana u Kentu, a druga se danas čuva u muzeju nuklearnog naoružanja.
Andrija Ivanović