O njemu je objavljena knjiga, a bio je genijalac kog su potcenili šefovi
"Učionice i hodnici srednje škole na Long Ajlandu tog jutra u subotu 19. avgusta 2001. zjapili su prazni kada se na školsko parkiralište parkirao kombi iz kog je na letnju vrućinu izašao čovek u kasnim tridesetim. Zagledao se u školu koju je završio pre dvadesetak godina. Bez obzira na nostalgiju koju je osećao, bio je prožet gorčinom. U toj je školi pretrpeo razna poniženja, bio je maltretiran od strane učenika, a ni učitelji ga nisu poštovali. Ako ga se uopšte sećaju, svi su ga upamtili kao dečaka koji je imao poteškoća sa čitanjem i pisanjem. Ta ga je slika pratila čitav život, uprkost uspešnoj karijeri koju je ostvario radeći za američku obaveštajnu zajednicu gde je imao pristup nekim od najvećih državnih tajni. Biti stalno potcenjen od strane porodice i kolega u razredu i na poslu za njega je bilo prokletstvo, ali za misiju u koju se upustio to je bio blagoslov. Niko od njegovih saradnika u obaveštajnoj zajednici nije mogao ni da sanja da će upravo on biti sposoban da smisli tako kompleksnu operaciju."
Tako počinje priča Judijita Batačarje, više puta nagrađivanog novinara i pisca, o trilerskoj potrazi FBI za genijalcem i izdajnikom Brajanom Reganom. Nju je opisao u knjizii "Špijun koji nije znao da sriče" (The Spy Who Couldn’t Spell). Pre afere sa curenjem obaveštajnih podataka koje je medijima dostavio saradnik obaveštajne agencije SAD-a Edvard Snouden najveća je krađa vladinih tajni bila ona Brajana Regana koga su čitavo detinjstvo zbog disleksije smatrali glupim pa je mislio da niko neće posumnjati na njega bude li učestvovao u jednoj od najvećih pljački klasifikovanih informacija u istoriji američke špijunaže.
Nadao se da će tajne koje je ukrao za nekoliko dana uspeti da razmeni za milione dolara. Da mu je plan uspeo, imao bi dovoljno novca da otplati hipoteke bratu i sestri, a svojoj deci bi osigurao dobru finansijsku budućnost. Verovao je da će ga kad postane bogat ljudi više poštovati i da će jednom zauvek sa sebe skinuti sliku glupe osobe koja ga prati od detinjstva. Sve je počelo kada je jednog ponedeljka ujutru u decembru 2000. specijalni agent Stiven Kar, koji je radio u kancelariji FBI u Vašingtonu, primio paket poslat iz kancelarije u Njujorku.
Radilo se o tri koverte koje su anonimno stigle na adresu libijske ambasade u Njujorku. Sve tri su imale isti natpis "Ovo pismo sadrži poverljive informacije". U nastavku je pisalo: "Ovo pismo je poverljivo i namenjeno je vašem predsedniku ili šefu tajne službe. Molim vas da prosledite pismo diplomatskim paketom i nemojte o njegovom postojanju diskutovati u svojim kancelarijama ili domovima ili putem elektronske pošte". Ispostavilo se da je paket koji je primio Kar bio pun kodiranih papira na kojima su se nalazile najveće tajne Amerike. Ponuda za prodaju i pretnja Americi bile su ozbiljne.
"Analitičar sam sa Bliskog Istoka i radim za CIA. Voljan sam da špijuniram SAD i vašu zemlju snabdem poverljivim informacijama. Imam pristup dokumentima svih američkih agencija", napisao je Regan u jednom od šifrovanih pisama. Kako bi dokazao da nije reč o blefu u sve tri koverte stavio je set vladinih dokumenata od kojih su neka bila označena s oznakom državna tajna, dok su drugi bili označeni s visoko poverljiva državna tajna. Većina tih dokumenata bile su slike skinute s američkih špijunskih satelita, a pokazivale su vojne baze na Bliskom istoku i u drugim delovima sveta.
Nastala je panika. Samoproglašeni analitičar CIA sa pristupom najvećim tajnama u svojim je rukama imao informacije o američkim satelitima, sistemima odbrane, oružju, fabrikama i podzemnim bunkerima na području Bliskog Istoka. Pronalaženje izdajnika nije teklo lako, ali određeni su podaci govorili da je reč o čoveku sa vojnom pozadinom, porodicom i potrebom za novcem. Kar, koji je vodio tim istraživača i razbijača kodova, godinama je tražio opasnog špijuna i tajne koje je ukrao.
Na ideju da počne da špijunira sopstvenu zemlju Brajan Regan došao je početkom 1999. godine nakon što je četiri godine proveo radeći u Nacionalnoj kancelariji za izviđanje, agenciji koja je odgovorna za američke špijunske satelite. Regan je radio u odelenju koje je pomagalo vojnim jedinicama na terenu u prikupljanju i korišćenju informacija sa satelita. Na poslu se osećao poniženim, novčana situacija mu je bila sve gora i gora, a i njegov brak je pucao. S prosečnim ocenama koje je dobijao za svoj rad nije mogao da očekuje nikakav pomak. Naprotiv, poslodavac je hteo da ga prebaci u Evropu, a ta mu opcija nikako nije bila prihvatljiva jer se bojao da će to do kraja uništiti njegovu porodicu. Kada su odbili njegovu žalbu morao je da odabere: hoće li da prihvati preseljenje u Evropu ili će da ode u penziju.
Odabrao je drugu opciju pa je penzionisan sa 37 godina života i 20 godina staža. Kako se približavao trenutak njegovog penzionisanja Regan je na pominjanje svoje budućnosti postajao sve anksiozniji. Zbog uskog područja rada kojim se bavio u Nacionalnoj kancelariji za izviđanje strahovao je da će teško naći novi dobro plaćen posao. Jedini izlaz iz nastale situacije na kraju je video u prodaji nacionalnih tajni.
U knjizi "Špijun koji nije znao da sriče" otkriveno je kako je FBI uspeo da dešifruje Reganov čudan kod i kako su uspeli da uhvate čoveka koji je zamalo uništio bezbednost američke vojske. Da je reč o Reganu Kar je prvi put posumnjao u aprilu 2001. kada je podatke iz koverti uspeo da poveže s računarom na poslu koji je koristio Regan. Kada su dodatno otkrili da je Regan loše sricao bili su skoro sigurni da je upravo on čovek koga traže. Specijalni tim ljudi pratio je svakodnevno Regana na putu do posla i natrag. Uhapsili su ga 23. avgusta 2001., nakon više od godinu i po dana istrage. Regan je nekoliko nedelja ranije počeo ponovno da radi za Nacionalnu kancelariju za izviđanje pa je kao što je to činio i ranije nesmetano prolazio kroz podatke i u svoj notes beležio tajne podatke kao što su naprimer koordinate kineskih raketa. To je sve radio ne znajući da FBI prati svaki njegov pokret putem kamera. Bio je to Reganov poslednji dan na poslu pre godišnjeg omora.
Šefu je rekao da ide u Orlando sa ženom i decom, a umesto toga oko četiri sata poslepodne odvezao se na aerodrom u nadi da će uhvatiti let za Cirih gde je planirao da se sastane sa službenicima iračke i libijske ambasade kojima je hteo da ponudi špijuniranje SAD-a. Nakon što je prošao zaštitni pregled na aerodromu ukrcao se u autobus koji je trebalo da ga odvede do njegovog aviona. Kako su se vrata zatvarala Kar i još jedan istražitelj ušli su i počeli se da se probijaju kroz gužvu kako bi došli do Regana. Kada su ga pronašli Kar mu je rekao:
"Gospodine Regan, dolazim iz FBI-a i za vas imam nekoliko pitanja. Da li bi vam bio problem da nas pratite?". Regan je prvo buljio u Kara, a onda mu je odgovorio: "Može". Agenti su Regana izveli iz vozila držeći ga za lakat. Pre nego što su mu stavili lisice uveli su ga u sobu za ispitivanje. Pretražujući ga u njegovoj desnoj cipeli su između unutrašnjeg i spoljnog dela potplate našli komadić papira na kom su pisale adrese iračke i kineske ambasade u Evropi. Ostali materijali koje su našli bili su dosta mistični. Tako su u desnom džepu Reganovih pantalona našli notes sa 13 reči koje zajedno nisu imale nikakvo značenje.
U džepu su našli još i papirić s 26 nasumično ispisanih reči, a novčaniku komadić papira s nizom riječi i brojeva "pet, šest, N, V, O, A, I..." U fascikli koju je Regan nosio u putnoj torbi bila su četiri komada papira rukom ispisanih redova brojeva. Regan ništa nije hteo da prizna i nije hteo da kaže angetima šta znače svi ti podaci. Istaga je zbog toga trajala još dodatne dve godine.
(Express.hr)
BONUS VIDEO: