Devet sveštenika borilo se gotovo dva meseca sa 13-godišnjim dečakom navodno opsednutim đavolom, a jedan od njih je na kraju te grozne avanture izgubio i razum.
Voda koja teče u zidu, krevet koji podrhtava i grebanje noktiju samo su neki od fenomena o kojima su sveštenici svedočili. Ti šokantni događaji su inspirisali Vilijama Petera Blatija za roman "Isterivač đavola" 1971., kao i istoimeni film dve godine kasnije, u kom je đavo zaposeo devojčicu.
Istraživač paranormalnog Stiven LaČens pronašao je dnevnik jednog od devet sveštenika koji su "lečili" dečaka u Kotadž Sitiju u Marilendu 1949. godine, te sad piše knjigu sa novim detaljima. Dečak je poznat samo pod pseudonimom Roland Do, a zdravstveni problemi su počeli nakon što se jedne večeri igrao sa pločom za komuniciranje sa duhovima. Krenulo je sa zvukovima - čuo bi korake kojih nema ili ritam bubnja.
"Niko u tom mirnom susedstvu nije imao pojma kakva se bitka dobra i zla odvija u toj kući’", piše LaČens.
Roditelji su Rolanda poslali lokalnim sveštenicima na promatranje, a jedan od njih je video dečaka kako lebdi iznad kreveta na kojem je spavao. Zatim su počeli da se pojavljuju ožiljci i rane po telu - bolne krvave kraste često su ispisivale reči. U februaru 1949. blizu rebra mu se pojavila reč "Luis" što je njegova već rastrojena majka shvatila kao znak da ga odvede u svoj rodni grad Sent Luis u Misuriju.
Porodica je pozvala i medijuma, a tokom te seanse na Rolandovoj koži se ispisalo: "No school". Pozvali su i jezuitskog sveštenika Rejmonda Bišopa. Zaključili su da je potreban potpun obred isterivanja đavola. Proces je vodio i započeo otac Viliajm Boudern 11. marta 1949. oko 22:30. Roland je navodno odmah reagovao i to nasilno.
Prema dnevničkim zapisima oca Bišopa, kako su počeli da se mole, tako se na dečakovim grudima ispisala reč "hell" (pakao), a na nozi se pojavio portret sotone.
Kasnije je otac Volter Haloran, koji je u to doba bio samo asistent i student, rekao da su najgore bile rane koje su mu izbijale po telu:
"Mislim da nije bilo načina da ih sam sebi nanese. Kada je zli duh preuzeo telo deteta, dečak je postao nemoćan."
Roland je spavao satima, a kada se probudio, nekontrolisano je počeo da maše šakom i da lupa po uzglavlju kreveta i jastuku. Kasnije, nakon što je izašao iz transa, tvrdio je da se borio s velikim, crvenim đavolom koji je bio "mršav i jako snažan".
"Povremeno bi i zapevao, i to snažnim i jako lepim glasom", zapisao je Bišop u dnevniku.
Dnevnik takođe otkriva kako se Roland ponašao kada je bio lucidan, kada je uživao u igri Monopol, ali otkriva i mnoge gadosti. Kuću bi odjednom ispunio zvuk lajanja psa. Dečak je koristio psovke i rečnik ni blizu primeren detetu njegovog uzrasta, prozivao prisutne za masturbaciju i kontracepciju, te aludirao na seksualne odnose između sveštenika i opatica. Kasnije su čak sumnjali da je možda bio seksualno zlostavljan u prošlosti.
Opsednutost je konačno prestala u aprilu tokom oluje dok je boravio u bolnici. Tamo je decenijama kasnije pronađen Bišopov dnevnik. Dečak im je rekao da je imao viziju "prelepog muškarca duge kose sa vatrenim mačem kako stoji iznad sotone i govori mu da je zauvijek otišao".
Ali, medicinske sestre su tvrdile da je godinama kasnije u sobi iznad njegovog kreveta izbijala velika crna mrlja koja bi se pojavila svaki put bez obzira na to koliko je puta prekrečena. Celo to krilo bolnice je srušeno i na njenom mestu je izgrađen parking.
Međutim, Stiven kaže da je najjeziviju stvar otkrio u obližnjoj psihijatrijskoj bolnici.
Kasnija istraživanja i analize ovih legendi i celog slučaja pokazala su da Roland nije bio opsednut zlim duhovima, nego da je bio mentalno bolestan dečak, a moguće je da je patio od šizofrenije ili Turetovog sindroma, koje u četrdesetim i pedesetim godinama prošlog veka nisu razumeli ni poznavali kao danas. Roland je navodno ostao anoniman i ostao je da živi u Merilendu, oženio se i dobio troje dece. Tvrdio je da se ne seća ničega u vezi svoje navodne opsednutosti.
(jutarnji.hr)