7 PRIČA O "STVARIMA KOJIH NEMA" VAMPIR ILI VUKODLAK: Oživeli mrtvac teroriše ženu i selo

Predstavljamo neka od najneobičnijih natprirodnih bića iz stare srpske mitologije

Naši preci verovali su da se mrtvi pretvaraju u noćne demone, koje samo glogov kolac može da zadrži u grobu

U holivudskim filmovima razlika između vampira i vukodlaka je jasna. Vampiri su oživeli mrtvaci i zavodnici poput grofa Drakule, a vukodlaci ljudi koji se pretvaraju u čudovišta - hibrid vuka i čoveka. Međutim, za naše pretke vampir i vukodlak bili su jedno isto - podzemni, noćni demon s natprirodnim osobinama.

Petar i Sava

„Vukodlak je čovek u koga poslije smrti 40 dana uđe nekakav đavolski duh i oživi ga (povampiri se). Po tom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče prijeđe: za to svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe“, piše Vuk Karadžić.

Opisujući „stvari kojijeh nema“, on navodi da su sumnjive smrti u selima uvek dovodile do verovanja da je „vukodlak u groblju“, pa su seljaci iskopavali grobove i probadali leševe „glogovim koljem“. Kako etnolog Veselin Čajkanović navodi, nije se verovalo da kolac može da ubije vampira, već da će ga prikovati za grob.

Česta je tvrdnja da je reč vampir jedina srpska reč u svim svetskim jezicima, ali to baš i nije lako dokazivo. Ipak, vampiri jesu neodvojivi od Srbije - prva pojava opisana je upravo u našoj zemlji. U izveštaju austrijskog provizora Frombalda iz 1725. navodi se priča o Petru Blagojeviću (Peter Plogojowitz) iz sela Kisiljeva kod Velikog Gradišta. On se, pisalo je, povampirio i za sedam dana od smrti ubio devet ljudi, pa je provizor morao da pomogne u uništavanju leša. Priču su preneli mediji i vampiri su postali hit na Zapadu, ali njihovo mesto u kulturi učvrstio je Brem Stoker romanom „Drakula“, gde je malo poznatog vojvodu Vlaške Vlada III Cepeša opisao kao natprirodno biće.

Verovanje u vampire ili vukodlake opstalo je doskora.

Ne bi ga prepoznali

„Stari seljak Paja Tomić iz sela Tupanari u srezu vlaseničkom umro je još 9. aprila. Malo posle njegove smrti počela je da se žali njegova žena Cvija da joj mrtvi muž kao duh dolazi preko noći i da trči po kući i plaši sve ukućane. Neko je Cviji verovao, neko i nije, tek ona je neprestano tvrdila da joj se muž povampirio“, piše Vreme 23. maja 1923. u tekstu „Vampir u selu“.

Ipak, ta bića su drugačija od onih iz filmova.

„Ako bi vam danas vampir iz mašte nekadašnjeg slovenskog življa zakucao na vrata, ne biste ga prepoznali. Izgledao bi kao seljanin, u belom pokrovu, zadrigao i crvenih obraza; brada, kosa i nokti bili bi mu dugi i neuredni, a usta i levo oko otvoreni. Sušta suprotnost trenutno popularnom vampiru, bledom, visokom i mršavom stvoru elegantnog stasa i držanja, oštrih životinjskih očnjaka“, pišu Jelena Bujdić Krečković i Aleksandar Repedžić u knjizi „Legende, mitovi i narodni običaji Đerdapa“.