Roditelji koji odluče da usvoje dete, najčešće prolaze kroz birokratsko i psihološko čistilište i gotovo ih ništa ne može zaustaviti u nameri da osnuju porodicu, ali deo tih naizgled srećnih slučajeva završava neuspehom. Šta to natera roditelje da vrate dete pod brigu institucije u kojoj je bilo?
BBC donosi priču o roditeljima u Velikoj Britaniji koji nažalost nisu mogli da pronađu zajednički jezik s usvojenim sinom zbog čega su oboje doživeli emotivne slomove i bili prisiljeni da "vrate" dete.
Roba (ime je izmišljeno zbog zaštite privatnosti) i njegovu ženu je socijalna služba upozorila da dečak kojeg žele da usvoje može biti težak, ali niko ih nije mogao pripremiti na ono što je usledilo.
"Bio je izuzetno nasilan prema mojoj ženi, udarao ju je. Bilo je i emocionalnog zlostvljanja, i to od četvorogodišnjeg, petogodišnjeg deteta. Moja žena sad ima simptome poput osobe koja je pretrpela porodično nasilje’, rekao je Rob koji sa surpugom ima svoju decu, ali imali su želju i da usvoje.
Psihološka pomoć
U razgovoru za BBC-jev program "Victoria Derbyshire" rekao je da bi stvari možda bile drugačije da su imali snažniju podršku porodice. Situacija je jednostavno postala neizdrživa i dečak je vraćen.
Rob je rekao da je to najteža stvarikoju je u životu morao da uradi:
"Nama se to činilo kao neuspeh. Kao da smo izneverili to dete. I kako to možete da napravite rođenom sinu kojeg zaista volite? Od toga vam se mora slomiti srce".
U Velikoj Britaniji postupak usvajanja deteta može trajati od šest meseci do dve godine, ali očigledno nemaju sve priče srećan kraj.
Statistika na nacionalnom nivou ne postoji, ali se pretpostavlja da u proseku 3 do 9 posto svih usvajanja iz nekog razloga propadne pri čemu se dete ili vrati u instituciju ili jednostavno napusti roditeljski dom. Udruženja procenjuju da se oko četvrtine svih porodica nalazi u krizi i treba profesionalnu pomoć.
Džulija Selvin, profesorica Socijalnog rada na Bristol-u, napisala je izveštaj o problemima porodice s usvojenom decom. Rekla je da mnogima treba dugotrajnija profesionalna terapija.
"Radi se o tome žele li ta deca uopšte da budu usvojena i koliko dugo nisu imali nkakvu stabilnost u životu. Često otkriju da odrasli nisu toliko brižni i da ne zadovoljavaju njihove potrebe pa im je teško da veruju novim roditeljima".
Na cene terapije požalila se i jedna žena koja je htela da ostane anonimna, a koja je rekla da dvoje dece koje je usvojila pate od posttraumatskog stresnog poremećaja:
"Kad smo saznali za nova financiranja i subvencije, otkrili smo da to neće pokriti ni inicijalnu psihološku procenu. Psihoterapija za naše dvoje dece procjenjena je na 30.000 funti. Potpuno smo slomljeni".
Sukob s novim roditeljima
Svoje je iskustvo podijelila i Liz (ime je izmenjeno) koja je usvojila dve sestre. Starija je imala devet godina i nikad se nije pomirila s tim.
"Njena ljutnja bila je van svake pameti. Izgubila sam posao zbog stresa i na neki način osećala ogorčenost, ali ne prema kćeri nego prma sistemu", rekla je Liz.
Staija kćer joj je imala 16 godina kad se odselila, a sa 18 je i sama postala majka. Još uvek je u kontaktu s usvojiteljima, ali kaže da se jako borila da ih prihvati.
"Bilo je jako teško zbog promene, pogotovo jer sam imala devet godina. Bilo je jako neobično imati nove roditelje, a posebno mi je bilo teško s novom mamom. Sukobile smo se uglavnom zato jer ja nisam mogla da zaboravim ono što sam prošla s biološkom porodicom", rekla je kćer.
U Velikoj Britaniji oko 87.000 dece smešteno je po institucijama i čeka usvajanje, a oko 5.500 ih godišnje pronađe novu porodicu. Radi se najvećim delom o deci koja su najranjivija i koja nemaju šanse da se vrate biološkoj porodici.
O Robovom usvojenom sinu sad brinu dva socijalna radnika na veliki trošak lokalne zajednice. Rob kaže da su stvari mogle biti mnogo bolje da su ranije dobili pomoć:
"Tako smo se nadali da mu možemo pružiti puno, a najgore od svega je što smo dali apsolutno sve što smo mogli, ali ljudi od kojih smo očekivali podršku - jednostavno ih nije bilo", zaključio je.