Božanski sluh Volfganga Amadeusa Mocarta ne samo da je razotkrio strogo čuvanu vatikansku tajnu, već ga je papa za to i nagradio!
Komad italijanskog kompozitora Gregorija Alegrija "Miserere mei, Deus" (Smiluj se na mene, Gospode) inspirisan 51 psalmom, nastao je u 1630ih u vreme pape Urbana VIII i izvodio se isključivo u Sikstinskoj kapeli.
Kompozicija je jedna od najpoznatijih i najpopularnijih Alegrijevih dela i predstavlja vrhunac renesansnog polifonog hora. Ali zašto je onda Vatikan odlučio da je drži u tajnosti preko 150 godina?
Ideja pape bila je da se "sačuva reputacija muzike". Veo misterije oko kompozicije samo je naglasila činjenica da je izvođenje bilo dozvoljeno isključivo tokom Velike sedmice Uskrsa u to samo u Sikstinskoj kapeli.
Izvođenje bilo gde drugde ili prepisivanje nota bilo je kažnjivo tada najstrožom kaznom posle smrtne - ekskomunikacijom. Crkva je dala samo tri kopije notnog zapisa "zaslužnim i prominentnim pojedincima" - kralju Portugala, frataru Đovaniju Batisti Martiniju i caru Leopoldu I.
Ipak, 1770 godine, jedan četrnaestogodišnjak je napisao kompoziciju bez greške u potpunosti iz pamćenja. Taj tinejdžer bio je Volfgang Amadeus Mocart.Mladi Mocart je čuo kompoziciju na crkvenoj službi tokom posete Rimu. Bila je Velika sreda i kasnije tog dana, Mocart je zapisao sve čega se sećao, kako bi sutradan otišao ponovo da uhvati eventualne greške. Kada je to učinio i završio partituru, nesvestan mogućih posledica, Mocart je počeo kompoziciju da predstavlja ljudima.
Ipak, u roku od tri meseca, čitava Evropa bila je impresionirana ne samo delom, već i mladićem koji je na genijalan način to delo predstavio svetu. Ni sam papa Klement XIV nije ostao ravnodušan, pa ne samo da je skinuo zabranu izvođenja ove kompozicije, već je i odlikovao Mocarta Zlatnom mamuzom Konjičkog reda.
Nakon Mocartove verzije "Miserere mei, Deus", koju je prvi odštampao 1771. doktor Čarls Barni, kompozicija je postala "hit" i obradili su je brojni veliki kompozitori poput Feliksa Mendelsona i Franca Lista.
(Newsweek)