S obzirom na to da znam da su navike inače izuzetno tvrd zalogaj, razmišljala sam malo o razlozima zašto je ovo bilo tako lako.
Danas ću vam ispričati o jednom eksperimentu koji je upravo provela moja porodica. Radi se o jedenju, odnosno ne jedenju mesa.
Vezano za ishranu, mogu reći da čitav život nastojim da jedem manje-više zdravo (iako moram priznati da se temi hrane zapravo nikada nisam zaista posvetila koliko bi trebalo): ne pijem gazirana pića, čitam sve deklaracije, koliko god mogu izbegavam aditive, umesto šećera koristim med, doručak su mi ovsene pahuljice u koje dodam voće i lanene semenke.
Veliki licemer
Kad se radi o temi ishrane bez mesa, ja sam kao i mnogi od vas, zapravo veliki licemer. S jedne strane sam uverena da volim životinje i sva živa bića (npr. kad pronađem neku bubu ili pauka u kući, vrlo nežno ću ga uhvatiti salvetom i izbaciti kroz prozor na slobodu), ali istovremeno ću bez problema pojesti siroto malo jagnje, kad ga moj suprug na najfiniji način pripremi.
I tako smo dve večeri za redom gledali filmove o zdravlju i ishrani koji su nas obasuli velikom količinom vrlo interesantnih slika i činjenica o tome koliko jedenje mesa šteti našem zdravlju, pogotovo srcu i krvnim sudovima.
Takođe se govorilo o okrutnosti prema uzgojenim životinjama i na kraju o šokantnim podacima da je upravo uzgoj stoke ono što najviše uništava našu planetu. Iako nas je već i pre zanimala ta tematika, ovi filmovi bili su zaista izuzetno upečatljivi i sugestivni.
I tako smo mi, pod utiskom tih dokumentaraca, odlučili ida isprobamo na mesec dana da izbacimo meso iz ishrane. Iznenadilo me kako smo se glatko odmah svi složili da napravimo taj eksperiment.
Novi ukusi
I evo, mesec dana je prošlo. U kući se pripremalo sve bez mesa, a s obzirom na to da moj suprug zaista odlično kuva, otkrili smo i neke nove ukuse i sastojke. Moram reći da sam se zapravo iznenadila koliko mi meso uopšte nije nedostajalo.
Ni u jednom trenutku. Pojela sam jedino komadić na jednom rođendanu gde je servirano samo meso, ali ni to iz želje ili potrebe. I shvatila sam da je za mene jedenje mesa zapravo samo navika. Navika koju je bilo iznenađujuće lako promeniti.
Došla sam do sledećih zaključaka:
1. Važna je motivacija za promenu
Dokumentarci su zaista snažno motivisali našu odlučnost da jedemo bez mesa.
2. Rekli smo da je to eksperiment
Time je cela stvar dobila uzbudljivu istraživačku notu - odlučili smo sami sebe da posmatramo kako se nosimo sa takvom ishranom, kako se fizički osećamo, možemo li mi to...
3. Odabrali smo ograničeno vreme trajanja eksperimenta
Tako se naša podsvest nije uspaničila - na ograničeno vreme svaka podsvest pristaje.
4. Potrudili smo se da zamena za ono što izbacujemo bude zaista ukusna
Tako da u tome uživamo i unapred se veselimo novim ukusima.
5. Kroz dan smo se okupirali drugim stvarima i poslovima
Bez preteranog fokusiranja na novu naviku, a pogotovo ne razmišljajući o onome što smo ukinuli.
6. Odlučili smo da svemu nećemo dati notu strogoće ili zabrane
Dodavali smo začine koji imaju ukus mesa.