Često u razgovoru sa prijateljica čujem "ali znaš, mi sada imamo neke godine, nije to prikladno".
Ponekad ono imam osećaj da kada zakoračiš u tridesetu da sve treba stati, sve moraš posložiti u kutije i to mora biti tako – kutija stan, kutija, posao od 8 do 16, kutija, venčanje, muž, dvoje dece…
Ali zašto? Čega se bojite? Nisu tridesete smak sveta, zašto ne bi mogla sa trideset upisati faks ili neki hobi koji želim oduvek, zašto ne bi mogla sa trideset ili trideset i koju probušiti pupak, staviti tetovažu…?
Reci mi koja je razlika između moje letnje avanture sa trideset i tvoje potrebe da čim pre nađeš idealnog muža sa savršenim poslom koji isto tako želi dete jer to njegovi očekuju…
Razlika je u tome da ja želim živeti, želim stvarati…nikad ne reci nikad, možda na kraju u ovom haosu kreative, smeha i tridesetogodišnjeg puberteta ja pre naiđem na princa iz snova i dobijem to malo stvorenje koje će promeniti moj svet nego ti…ali znaš šta?
Ja sam odlučila..ja imam trideset i iskoristiću ih…
Napraviću sve što nisam…
Uživaću…
Više me neće biti strah nekome reći "ne, ja to ne želim, ja to neću…"
Opet ću maštati, smejati se su suncu, pokloniti sebi trenutke koje moja duša traži…
U mom balonu još uvek ima mesta. Hoćeš ostati u jednoj od kutija ili odletiti sa mnom i pustiti da se dogodi…
Sreća!
(zdravaisretna)