Pogrebno vozilo koje je prevozilo telo Slobodana Miloševića je postalo najtraženije u Srbiji, Nemačkoj, Austriji i bivšoj Jugoslaviji.
Drnda, naš najpoznatiji pogrebnik, vozio je u martu 2006. godine telo mrtvog nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
Ime Radiša Mihajlović mnogima ništa ne znači, ali ako kažemo Drnda, većina, pogotovu u vlaškim krajevima, odmah zna o kome je reč. On ga je preuzeo, spakovao u svoj mercedes i dovezao do dvorišta kuće u Požarevcu.
U Požarevcu je najpoznatija kletva – “Dabogda te Drnda vozio”, a smislila ju je žena koja je htela da “baci kletvu” na ljubavnicu svog muža. Poznat je i po tome što ima ogroman vozni park pogrebnih vozila. Svaki auto je mercedes, to je, kako objašnjava, pitanje prestiža. U takvom jednom vozilu voženo je i telo pokojnog Slobodana Miloševića.
Njegova priča o sahrani Miloševića ide ovako:
"Iako je prošlo mnogo vremena, ljudi još uvek pitaju o tom danu", počinje Radiša svoju priču koja se dogodila dana 18. marta 2006.
"Slobodan Milošević je avionom dopremljen u Beograd. U organizacionom odboru tada su bili SPS i predsednik tadašnje opštine Kučevo koji je dobar sa mojim kumom. Moj kum Joca me je pitao da li želim da vozim našeg preminulog predsednika. Naravno, bio sam oduševljen idejom", kaže Radiša dok ispija gutljaj kafe i namešta naočare.
Gleda u daljinu i priseća se kako je od reči do reči tekao razgovor i dogovor oko prevoza Slobe.
"Pozvonio mi je telefon. Pitali su me, “Koliko ćeš da platiš da voziš Miloševića?”. Rekao sam, evo, koliko god da treba. Jer, znate kako, to mi je odlična reklama, svetska reklama. Na kraju, naravno, ništa nisam platio", kaže Drnda.
U to vreme on je, kako za sebe kaže, bio gastarbajter. Radio je “preko grane” i Milošević je bio čovek sa idealima koje je, kako kaže, veoma poštovao.
"Mi gastarbajteri smo svi bili poneseni nekim Miloševićem idealima. Svi smo pratili sve što on radi, nismo imali razloga da ga mrzimo" ,kaže.
Kada je dogovor oko prevoza bio gotov, Drnda je izabrao najbolji mercedes. Međutim, taj auto je imao jedan manji problem…
"Branik na tom autu je bio malo izudaran. I sav je bio u mušicama. U toku noći ofarbali smo branik, sredili auto. U kola smo stavili bordo svilu na koju smo posle postavili kovčeg. E sad, ja sam iza kovčega stavio svoju reklamu. Na njoj su bile sve zastave Evropske unije", navodi Drnda koji je se potom setio da je oko tih zastavica ispao problem.
"Kada su videli da sam stavio sve te zastavice, zamerili su mi. Rekli su mi da ne stavljam sve to u auto, da ne ispadne da ja reklamiram zemlje zbog kojih je nastradao naš predsednik. Sećam se da su mi rekli: “Nemoj da bude Drnda ga izdrndao”, priseća se naš najpoznatiji grobar.
Na pitanje da li je uspeo da vidi pokojnika, Drna je odgovorio.
"Niko niie mogao da pogleda u kovčeg jer je bio “zašvajsovan”. Niko to ne može, sanduci su uvek zatvoreni na poseban način. Naravno, svi su me pitali za njegovo telo, ali, ne, nisam ga video. Pojavila se sumnja da Milošević uopšte nije bio u tom sanduku. Verujte mi, kada sam ga podizao i nosio, osećalo se i videlo po teretu i svemu, da jeste. Te priče da je živ negde u Rusiji… mislim da nisu tačne. To su pričali i za Arkana. Čisto sumnjam da je on negde živ", kaže Drnda.
Kada je preuzeo kovčeg, krenuo je put Požarevca.
Kada sam preuzeo telo osećao sam se uzbuđeno. Ipak, najjača stvar je bila sam ulaz u Požarevac i prolazak kroz njega. Sedeo sam za volanom i… taj osećaj… to što se u meni tada događalo, ja to i dan-danas ne mogu rečima da opišem. Bilo je, ako se ne varam, 926 reportera, tu je bio i BBC, svi, ama ceo svet nas je pratio i snimao – otkriva Radiša i nastavlja priču o tom danu.
" Vozio sam dva na sat. Ljudi koji su se okupili, a bilo ih je, ako se ne varam, oko 70.000, bacali su cveće, vence na auto, haubu… U jednom trenutku više ništa, ama baš ništa nisam video. Morao sam da vozim uz navođenje. Govorilo mi se kada da skrenem levo, kada desno. Samo sam čuo glasove i plehanu muziku koja je tog dana svirala", priča Drnda.
Kada je došao do kapije Miloševićeve kuće, pojavio se sukob emocija u njemu. Na kraju, preovladalo je jedno osećanje.
"Ponos! Osećao sam se ponosno! Stigao sam sa kolima punim cveća, bio sam u centru svetskog zbivanja. Tek kasnije sam shvatio šta se dogodilo tog dana. Tek kasnije sam shvatio šta sam uradio, koga sam vozio. Tek kada sam pogledao snimak od tog dana sam postao svestan svega", kaže Drnda.
Nakon sahrane, Drndin mercedes koji je vozio Slobu postao je najpopularnije pogrebno vozilo kod nas, a i šire.
Oko tih kola ljudi su se otimali tada, a otimaju se i sada.
"Pa jeste, taj auto je posle dobio na svojoj ceni, ali da se iznajmi je koštao isto kao i druga kola. Ništa ja to nisam naplaćivao skuplje", tvrdi Radiša.
Drnda je i dan-danas zadužen za održavanje Slobodanovog groba.
"Ja i dan-danas održavam njegov grob. Svake godine na godišnjicu smrti ja menjam krst, stavljam novi. U kontaktu sam sa porodicom, odnosno sa Milicom Gajić, snajom. Ona je divna", kaže Radiša.
Na kraju priče nam otkriva zašto je Slobodan, između ostalog, sahranjen baš u svom dvorištu.
"U našim krajevima postoji običaj da se pokojnici sahranjuju u svojoj kući da potomci kasnije ne bi prodali tu zemlju", otkriva Radiša MIhajlović poznatiji kao Drnda.
(Telegraf.rs)