"Nikada nisam mislila da ću biti jedna od tih žena koje će odabrati da zavise od partnera pre nego od sopstvene karijere, ali onda sam shvatila da se moja svakodnevna borba za karijerom uopšte ne isplati", ovim rečima počinje svoj tekst Rebeka Rajd (23) koja je odlučila da prihvati partnerovu pomoć iako sebe i dalje naziva feministkinjom.
Njen tekst vam prenosimo u celosti.
"Često govorimo o nepravednom odnosu plata između muškaraca i žena, o tome koliko je teško živeti samostalno. Ali ono o čemu ne pričamo jeste kako da ljudi te prepreke zaista savladaju.
Ne želimo da priznamo da nam je potrebna pomoć, bilo da ona dolazi od roditelja ili partnera, pa je to čak postala i tabu tema. Zato ne želim više da se pretvaram da mogu sve sama.
Pre tri godine sedela sam u kuhinji, pila vino i plakala razmišljajući o svojoj karijeri.
"Šta je ono što zapravo želiš da radiš", pitao me je tadašnji dečko, sada verenik.
"Želim da pišem", promrljala sam – "Ali, od toga niko ne zarađuje."
"Pa, dobro, ja ću ti pomoći", rekao je kao da je to najjednostavnija stvar na svetu.
I evo šta se dogodilo.
Dogovorili smo se. Ja ću raditi od kuće i pisati, a doprineću onoliko koliko budem to mogla da priuštim, a on će pokriti sve ostalo.
Iskreno, užasno sam se osećala. U nameri da opravdam ovaj dogovor preuzela sam na sebe sve kućne poslove, od kuvanja do čišćenja. S jedne strane sam uspela u tome, ali s druge sam se osećala kao domaćica.
Bilo je ironično, jer sam pisala o feminizmu i ženskoj emancipaciji, dok sam živela na njegov račun.
Ljudi koji su mi dolazili u goste pitali su me kako sa 23 godine živim u tako lepom delu grada – bilo mi je teško da im priznam istinu da moja jača polovina plaća većinu truškova i da sam ja zbog toga bila jedini "milenijalac" u društvu koji je znao većinu kućnih poslova.
"Toliko o feminizmu", prokomentarisao je jedan prijatelj.
Nije iznenađujuće što je moja nemogućnost da učestvujem u kućnim troškovima učinila da izgubim titulu nezavisne žene. Ne samo to, učinila me je licemernom.
Ali, to jednostavo nije tačno! Dugo mi je trebalo da to shvatim, ali jednakost polova u odnosu nema nikakve veze sa vašim finansijskim dogovorima.
Kao slobodan pisac, nikada ne bih bila u mogućnosti da kupujem odeću, vozim se Uberom i idem kod frizera svake nedelje da plaćam kiriju. Ne govorim o neophodnim stvarima nego o onome što me čini srećnom. Stvarima koje čine život zanimljivijim.
U svakoj vezi ste ograničeni resursima – novcem, vremenom, emocijama. Kako ćete te resurse podeliti samo je na vama.
I dalje postoji mnogo ljudi koji osuđuju činjenicu što sam feministkinja, a finansijski zavisim od partnera. Ti ljudi su zapravo potpuno zbunjeni oko pravog značenja reči feminizam.
Feminizam ne znači da treba da izbrišemo tradicionalnu ulogu žene, niti ih teramo da budu izolovane. Radi se o tome da žene imaju više opcija nego ranije, kada su im stvari bile nametnute.
Da sam želela da radim 70 sati nedeljno za veliki novac, sigurna sam da bi me moj partner podržao. Ali nisam, i to je moj izbor. Na najprostijem nivou – feminizam je imati izbor.
Želela sam da pišem da bih promenila stvari – poboljšala ih. I zbog novca koji je moj verenik investirao u mene prvih par meseci, ja sam u tome uspela.
Žene su mi rekle da sam ih ohrabrila da pričaju o seksu, istraže svoja tela i oslobode se krivice. Neke žene su mi čak rekle da sam im pomogla da promene razmišljanje o feminizmu i pravila mreža.
I zbog toga sam naučlia da progutam ponos i prihvatim pomoć osobe sa kojom delim život.
(superzena.b92)