Bilo bi sasvim neozbiljno malu biblioteku optužiti za podstrekivanje na ubistvo i mirenje sa samoubistvom. Skromna je, ima tek dvadesetak naslova. Čitava može stati u jedan ranac i pročitati se za jedno leto
U sobi 33 zatvorenog dela terezinske bolnice Gavrilo Princip je pričao doktoru Morisu Papenhajmu da u odnosu između njega i knjiga nije bilo šale:
„Uvek usamljen, u bibliotekama... Knjige za mene znače život. Zato mi je sada teško bez čitanja...“
Nedeljko Čabrinović je svojim kolegama, tipografskim šegrtima, napisao spisak literature „koju moraju pročitati kako bi znali razlučiti istinu od laži koje im govore popovi“. Spisak, na kojem se nalazi 26 knjiga, sačuvan je do danas. Zbog teško čitljivog rukopisa jedan naslov se ne može dešifrovati, ostali su jasni.
Svaki mladobosanac želeo je da bude pesnik. Princip nije imao mnogo talenta, ali je uporno pisao, ne bi li postao bolji. Zabeleženo je da je dva puta prijateljima pokazao svoje stihove. Prvi put Dragutinu Mrasu je čitao pesmu o ružama koje na dnu mora cvetaju za voljenu devojku. Mrasu se pesma nije svidela. Drugi put je o svojim pesmama pričao Ivi Andriću. Obećao je da će mu ih pokazati, ali to nije učinio. Kada ga je Andrić pitao za njih, odgovorio mu je da ih je uništio.
Knjige obavezno dijele sudbinu svojih vlasnika, što ih ne čini nemoćnim ili nedužnim. Jedna knjiga iz ove biblioteke učestvovala je u samom činu atentata. Nije prva u tome, naravno, ja znam za dve, a nikakva istraživanja nisam preduzimao - što su ih nosili Mark Čapman i penzionisani zatvorski stražar Mile Matić.
Druga knjiga iz knjižnice je godinama, naučena napamet, odjekivala u glavi jednog atentatora. Uvek je opasno kada jedna knjiga odjekuje u glavi. Na žalost, to je i danas česta pojava.
U Priručnu atentatorsku knjižnicu složio sam sledeće knjige...
CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS