Predstavljamo neke od najčuvenijih megdana i duela iz naše istorije. Jednog od najčuvenijih srpskih junaka i njegovih megdandžijskih veština, kažu, plašio se i neustrašivi Karađorđe
HAJDUK VELJKO PETROVIĆ: U BOJ NA KUŠLJI I UZ SVIRAČE
Hajduk Veljko Petrović, „vojvoda krajinski i komandant negotinski“, jedan je od najvećih junaka i megdandžija Prvog srpskog ustanka.
Bolji od Ahila i Miloša
„Po srcu i po junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji nego u cijeloj Evropi. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića Veljko bi zaista njiov drug bio, a u njegovo vrijeme bi li se oni mogli s njim isporediti“, piše Vuk Karadžić u „Žitiju ajduk Veljka Petrovića“.
Slične priče o njegovom junaštvu govore i drugi, pa je čak zabeleženo da je on jedan od retkih kojih se inače neustrašivi vožd Karađorđe plašio. Za veliki deo tog mita o junaštvu zaslužna je Veljkova teatralnost prilikom polaska u boj ili na megdan. Upravo ona je izazivala paniku među neprijateljima. Kako i ne bi kad na puške i sablje hajduk kreće lagano, uz pratnju svirača.
„Dokle Veljko sedi i pije na Baba-Finki, dole u avliji bi svirali i pevali najbolji svirači Cigani. I momci bi spremali Kušlju za boj. Čučuk-Stana bi mu dala sablju, koju bi obesio o vrat, a onda bi pošao lagano niz stepenice. Pojahavši, izišao bi na zapadnu, veliku kapiju. Svi bi momci jahali za njim, a za svima bi išli Cigani svirajući i pevajući. Veljkov je Kušlja išao lagano u hod. Izišavši iz varoši, Veljko bi se okrenuo i mahnuo rukom: to je bio znak da se Cigani vrate i da se sklanja ko može, a on s momcima upućivao se pravo u Turke. Primakavši se na puškomet neprijatelju, svaki bi opalio samo po pištolj, pa bi onda isukali sablje i jurnuli kao kopci među tice. Kad god bi tako uletao, nikad se nije vraćao bez turske glave“, piše u knjizi „Hajduk Veljko i njegova braća“ Mihaila Stevanovića.
Spomenuti konj Kušlja, od koga se nije odvajao otkako ga je uzeo od nekog pobeđenog bega u kuli kod Podgorca, takođe je bio značajan u Veljkovim dvobojima, pa ih je, prema pojedinim legendama, nekad i rešavao.
To se desilo u dvoboju sa Soko-pašom u Crnoj Reci, najtežim u kojem se Veljko borio. Dvojica junaka sukobila su se naočigled vojski, a puna dva sata zaletali su se jedan na drugog, razmenjivali kuršume kubura i udarce sablji. „Veljko je prvi put udario na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je teg koji je pretegao na Veljkovu stranu bio Kušlja“, pišu pojedinci.
Diplomatska podvala
At je znao da izbegne tursku sablju, pa i da se skloni pred kuburom, a njegovi manevri dozvolili su srpskom hajduku da zada dovoljno udaraca i da Turčina sopstveni konj zbaci s leđa. Kažu da je Veljko zadovoljan pobedom tad prišao Soko-paši, koji je ležao na zemlji bez oružja, i rekao da mu oprašta život. Međutim, Kušlja, plahovit koliko i njegov gospodar, naglo se okrenuo i zadnjim kopitima dokrajčio Turčina, a turska se vojska povukla.
Hajduk Veljko Petrović, „vojvoda krajinski i komandant negotinski“, jedan je od najvećih junaka i megdandžija Prvog srpskog ustanka.
Bolji od Ahila i Miloša
„Po srcu i po junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji nego u cijeloj Evropi. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića Veljko bi zaista njiov drug bio, a u njegovo vrijeme bi li se oni mogli s njim isporediti“, piše Vuk Karadžić u „Žitiju ajduk Veljka Petrovića“.
Slične priče o njegovom junaštvu govore i drugi, pa je čak zabeleženo da je on jedan od retkih kojih se inače neustrašivi vožd Karađorđe plašio. Za veliki deo tog mita o junaštvu zaslužna je Veljkova teatralnost prilikom polaska u boj ili na megdan. Upravo ona je izazivala paniku među neprijateljima. Kako i ne bi kad na puške i sablje hajduk kreće lagano, uz pratnju svirača.
„Dokle Veljko sedi i pije na Baba-Finki, dole u avliji bi svirali i pevali najbolji svirači Cigani. I momci bi spremali Kušlju za boj. Čučuk-Stana bi mu dala sablju, koju bi obesio o vrat, a onda bi pošao lagano niz stepenice. Pojahavši, izišao bi na zapadnu, veliku kapiju. Svi bi momci jahali za njim, a za svima bi išli Cigani svirajući i pevajući. Veljkov je Kušlja išao lagano u hod. Izišavši iz varoši, Veljko bi se okrenuo i mahnuo rukom: to je bio znak da se Cigani vrate i da se sklanja ko može, a on s momcima upućivao se pravo u Turke. Primakavši se na puškomet neprijatelju, svaki bi opalio samo po pištolj, pa bi onda isukali sablje i jurnuli kao kopci među tice. Kad god bi tako uletao, nikad se nije vraćao bez turske glave“, piše u knjizi „Hajduk Veljko i njegova braća“ Mihaila Stevanovića.
Spomenuti konj Kušlja, od koga se nije odvajao otkako ga je uzeo od nekog pobeđenog bega u kuli kod Podgorca, takođe je bio značajan u Veljkovim dvobojima, pa ih je, prema pojedinim legendama, nekad i rešavao.
To se desilo u dvoboju sa Soko-pašom u Crnoj Reci, najtežim u kojem se Veljko borio. Dvojica junaka sukobila su se naočigled vojski, a puna dva sata zaletali su se jedan na drugog, razmenjivali kuršume kubura i udarce sablji. „Veljko je prvi put udario na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je teg koji je pretegao na Veljkovu stranu bio Kušlja“, pišu pojedinci.
Diplomatska podvala
At je znao da izbegne tursku sablju, pa i da se skloni pred kuburom, a njegovi manevri dozvolili su srpskom hajduku da zada dovoljno udaraca i da Turčina sopstveni konj zbaci s leđa. Kažu da je Veljko zadovoljan pobedom tad prišao Soko-paši, koji je ležao na zemlji bez oružja, i rekao da mu oprašta život. Međutim, Kušlja, plahovit koliko i njegov gospodar, naglo se okrenuo i zadnjim kopitima dokrajčio Turčina, a turska se vojska povukla.
VREDEO VIŠE OD HILJADU BORACA
„No to ajduk Veljkovo junaštvo Kara-Đorđije i Mladen ove pošljednje godine nijesu upotrebili kao što bi valjalo. Negotin, kao i svaki drugi grad, mogao bi mlogo manji junak, ali dobar uredni, čuvati bolje od njega, a on bi u polju pred odabranim konjicima vrijedio više nego iljada drugde“, piše Vuk Karadžić u „Žitiju ajduk Veljka Petrovića“.
Pogledajte bonus video: SILA 3. epizoda: Tajfun - najveća nukelarna zver ispod mora!