Predstavljamo neke od najčuvenijih megdana i duela iz naše istorije
Karađorđevi ustanici su u svakom boju protiv brojnije turske vojske pokazivali neverovatno junaštvo. Ipak, popularan način merenja hrabrosti i spretnosti bili su megdani pred bojeve. Tada bi, prema tradiciji, najbolji borci dve vojske izazivali jedni druge u fer borbu „jedan na jedan“. Međutim, nekad su pravila dvoboja kršena, a megdani su postajali pravi karambol. Jedan od najčudnijih bio je megdan na Tičaru, kada su se sukobili slavni Cincar-Janko i nepoznati Turčin.
Turkešanja crni
Janko Popović, ili Cincar-Janko, bio je jedan od ustaničkih vojvoda čija dela su opevali Filip Višnjić i Sima Milutinović Sarajlija.
„Janko se rodio u Ohridu, u Makedoniji 1779, a u Srbiju je dobegao oko 1800. Čim ustanak počne, Janko stupi u red boraca kao dobrovoljac. Karađorđe ga na skoro načini bimbašom. Janko je bio u boju kad je uziman Beograd, ali se još u boju na Mišaru pokazao kao pravi junak. Posle turskoga razboja na bojnom polju, Janko je s Mutapom prešao čak preko Save u Bosut, i tu je on posekao Ostroč-kapetana“, piše Milan Milićević u „Pomeniku znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijeg doba“.
Najčudnija borba u kojoj je Cincar-Janko učestvovao bila je ona pred početak bitke na Tičaru ili boja za Loznicu 6. oktobra 1810, kad su Srbi pod komandom Karađorđa naneli poraz najmanje triput većoj vojsci Ali-paše Vidajića. Na polje ispred dve armije, pre same borbe, izašao je izvesni Turčin iz zapadne Bosne, „jedna krupna turkešanja crni, strašilo od čoveka“, i počeo da izaziva Srbe.
„Prekrstivši noge, pa pušeći iz čibuka, zvao je ko će mu na mejdan izići. Ugledavši ga, Cincar-Janko izleti na konju pred njega i pozove ga da mejdan dele. Turčin mu se odzove i kaže: ‚Lažeš, vlaše, ti ćeš pobeći.‘ Janko mu odgovori: ‚Aj‘ na mejdan ako žena nisi.‘ Turčin istrese lulu, pa ostavi čibuk u čibukluk i jurne na Janka da ga poseče. Janko opali iz pušaka, trefi ga, al‘ mu ništa ne dosadi, jerbo je Turčin imao pancir na sebi“, opisao je početak dvoboja Uzun-Mirko Apostolović, očevidac borbe.
Ipak, opisi onoga što se zatim desilo se znatno razlikuju. „Janka bi posekao Turčin da nije Čupić pretrčo i konju pod Turčinom glavu odsekao, i tako Cincara spaso“, piše Konstantin Nenadović. Sima Milutinović Sarajlija u epu „Srbijanka“ opisuje da je Janko video da Turčin ima pancir, ali da nije hteo da mu se ukloni.
Turčin nosio pancir
Međutim, Turčin ga pogodi sabljom u glavu, a od sigurne smrti ga je spasao samo svileni šal niz koji je sablja skliznula. Turčin je Janka tada gonio ka srpskom taboru, a ustanici su zapucali na njega. U metežu nisu uspeli da ga ubiju, ali mu je Stojan Čupić ubio konja, nakon čega je Turčin ipak uspeo da pobegne među svoje. Pred jutro je preminuo od zadobijenih rana.
Piše Andrija Ivanović
7 sutra... 4. knez arsen kralj dvoboja
POVRATAK I SMRT U ĆUPRIJI
„Janko je 1813. prešao u Austriju, i u jesen 1814. otišao zajedno s drugim vojvodama i Kara-Đorđijem u Rusiju, a potom vratio se u Srbiju i u Šapcu nastanio. Godine 1833. oslabi jako, ode u Aleksinačku banju da se leči; i u povratku otuda umre u Ćupriji, i ukopan bude kod Manastira Ravanice. Cincar-Janko je bio veliki junak. Govorio je malo, i družio se malo“, piše Konstantin Nenadović.