Predstavljamo neke od najčuvenijih megdana i duela iz naše istorije
Karađorđe Petrović na čelo srpskih ustanika stao je zahvaljujući svom junaštvu i vojničkim sposobnostima, koje je hvalio čak i Napoleon Bonaparta. Od svih potomaka, kažu, voždu je po junaštvu bio najsličniji unuk Arsen, a teško je nabrojati sve ratove i dvoboje u kojima se borio.
Arsen se rodio 16. aprila 1859. u Temišvaru kao deseto dete kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside, a rođeni brat mu je bio kralj Petar I.
„Knez Arsen Karađorđević je bio ratnik. Školovao se u Liceju ‚Luj le Grand‘ u Parizu, a 1881. stupio je kao prost vojnik u Legiju stranaca. Učestvovao je u pohodima u Alžiru i Tonkinu, u kojima se odlikovao. Na nastojanje cara Aleksandra III, stupio je u rusku vojsku. Kao ruski oficir uzeo je učešća u ratnom pohodu protiv Kine i u Rusko-japanskom ratu. U ruskoj vojsci imao je čin konjičkog generala. Za vreme balkanskih ratova knez Arsen je bio komandant konjice u srpskoj armiji, a za vreme velikog svetskog rata komandovao je ruskim armijskim korpusom. U toku mnogih ratova u kojima je učestvovao pod francuskom, ruskom i srpskom zastavom bio je nekoliko puta ranjen“, piše francuski Tan 20. oktobra 1938, dan posle kneževe smrti u Parizu.
Srpski plemić je i u Francuskoj i u Rusiji privlačio pažnju javnosti, a posebno su zanimljivi bili dvoboji. Kako su prenosili tadašnji mediji, učestvovao je u najmanje 14, a verovatno čak u 40 megdana. Spominjale su se i neverovatne brojke - da je ubio 15 svojih protivnika, 15 ranio, a da se sedam duela završilo nerešenim rezultatom. Savremenici su ga smatrali „ludo hrabrim čovekom, vičnim svim vrstama oružja“, a Miroslav Krleža ga je opisao kao „brahijalnu silu od koje beži tane“.
Boj s prijateljem
„Londonski Dejli lider pisao je 1895. da je Arsen u dvoboju ranio Pola Dolfusa, novinara koji je objavio provokativan članak o njemu. O Arsenovoj veštoj ruci ispevane su čitave poeme, a o njegovom dvoboju s najboljim prijateljem Karlom Gustavom Manerhajmom sačuvani su stihovi izvesnog Ludviga Pecla, bečkog salonskog poete: „Delili su trpezu i čaše nada, / a krvni protivnici su sada. / Gle jada, / razdvoji ih krvna uvreda tada“, pišu u tekstu „Princ ratova i dvoboja“ Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić.
O dvoboju Arsena i Manerhajma ima različitih tvrdnji. Jedna je da su se sukobili zbog ljubavi kneginje Aurore Demidove, kasnije Arsenove supruge i majke kneza Pavla, dok je druga da su se posvađali oko toga ko će na jednoj zabavi na ruskom dvoru zaplesati s Jelenom Petrović Njegoš, sestrom Arsenove snaje i kasnije kraljicom Italije. Izveštaji pokazuju da su izašli na dvoboj pištoljima i da je Manerhajm poražen i teško ranjen. Zanimljivo je da, ipak, ovaj finski maršal, a zatim i predsednik te zemlje, u memoarima taj dvoboj ne spominje.
POMOĆ POBEĐENIMA
„Kneza Arsena, velikog ratnika, krasile su najlepše hrišćanske i humane osobine, ne samo prema svojim vojnicima nego i prema pobeđenima. Posle zauzimanja kote 550, godine 1913. knez Arsen u selu Lepopevcima dolazi među ranjene bugarske vojnike i naređuje da im se ukaže najhitnija lekarska pomoć. Saznavši da je on kraljev brat i da se nalazi u prvim borbenim redovima, jedan bugarski ranjeni vojnik je rekao: ‚Zato vi pobeđujete!‘“, napisao je Vojin Čolakantić, divizijski general, 1938. godine.
Sutra... 7 Lekso na megdan sa samurajem
Andrija Ivanović