Srbi povratnici za Njuzvik govore o tome kako danas izgleda život našeg naroda na Kosovu i Metohiji i šta su sve morali da pretrpe da bi na tom tlu opstali
Proplanak iza poslednjih novih i belih kuća u Žaču obrastao je travom. Poslednjih dana leta ona već više nije onako zelena, i ceo pejzaž je u sivim i žućkastim tonovima, pa se kamen - verovatno samo vrh velike stene pod zemljom - iz daljine teško uočava.
Ali kad ga čovek nađe, posle dužeg lutanja ili ako ga povedu seoska deca, vidi malo čudo: iz jedine pukotine na glatkoj površini kamena iznikla je stabljika cera. Na njoj su tri lista. Nigde uonakolo ništa, osim oštre trave, iz zemlje ne raste - samo ovo drvo iz stene!
Ume tako život da se poigra i da udesi stvari maštovitije od bilo kakvog pisca: ako je negde seme novog života moglo da proklija na kamenu, onda je to ovde. Jer, u metohijskom selu Žač, na isti način otpočeli su svoj povratnički život Srbi izbegli u leto 1999. godine.
RAFALI IZ MRAKA
Do rata 1999. godine u Žaču, zadnja pošta Istok, Kosovo, živeli su, jedni pored drugih, Albanci i Srbi. Posle rata, svi Srbi su izbegli, u Smederevo, Kraljevo, Kragujevac... gde je ko imao nekog ili mogao da sklepa neki krov nad glavom, a posle toga, kad je kao došao mir i Vlada Kosova rešila da dokaže svoju opredeljenost za ljudska prava, neki od tih Srba izbeglih iz Žača - 27 porodica - odazvali su se pozivu iz Prištine da se "vrate na svoja ognjišta".
"Ognjišta" su zaista bila to - samo kamen i pepeo, jer su srpske kuće u Žaču, sve do jedne bile porušene i popaljene. Smestili su se u šatore...
CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS