"Dok smo mi išli na Zapad i donosili u zemlju, komunisti su krali u zemlji i iznosili novac napolje". Ovo su sećanja američkog pisca i novinara na susret sa Dačom koji mu je otkrio tajne srpskog kriminala
Kada se američki pisac, esejista i novinar Dejvid Samjuels zaputio ka Srbiji sa idejom da napiše veliku reportažu o čuvenim Pink Panterima i organizovanom kriminalu u Beogradu, put ga je neizostavno odveo do Dačinog restorana.
A priča o Pink Panterima ga je odvela daleko u prošlost i pretvorila se u svojevrsnu istoriju beogradskog asfalta, koji su opasni momci sa naših ulica uspešno izvozili na Zapad. Samjuels je do tančina preneo priče, svedočenja i legende o Stevici Markoviću, anegdote iz čuvene knjige "Gorila", a posebno mesto u njegovoj obimnoj i zapaženoj reportaži našao je razgovor sa poslednjom ikonom takvog Beograda, Milutinom Dačevićem Dačom, čovekom koji je pre neki dan preminuo. Prirodnom smrću, od moždanog udara.
Milutin Dačević je preminuo u 66. godini. Van beogradskog Dorćola bio je čuven po gostovanjima u kultnoj emisiji Vanje Bulića "Biseri". Posle karijere klriminalca na Zapadu, početkom devedesetih se vraća u Beograd i ortvara piceriju "Tavolino". Zato su ga zvali i Dača Tavolino.
"Kada se govori o urbanim legendama, obično se misli na momke tvrdih pesnica. Dača je sušta suprotnost", rekao je Vanja Bulić.
Bulić je za Daču, koji mu je bio gost čak šest puta, govorio da je pobedio sve zakone televizije. Zbog nerazumljivog govora - mnogi će reći da mu je to davalo na harizmi - bio je primoran da titluje emisije. Interesantno je kako je baš taj Dača Tavolino koga je Bulić titlovao, američkom piscu i novinaru rekao kako danas klinci "gutaju slova, ne znaju da akcentuju reči i pričaju kao majmuni".
Pročitajte ceo tekst sećanja Dejvida Samjuelsa (koji je veliku reportažu o balkanskom kriminalu objavio u Njujorkeru) na susret sa Dačom koji mu je pre nekoliko godina otkrio tajne srpskog kriminala.
Milutin Dačević (Samjuels piše Dacovic), prijateljima poznatiji kao Dača, penzionisani je kriminalac. Ovih dana, obično ga možete naći u Beogradu, u njegovom italijanskom restoranu.
Restoran je pokrenuo od zarade koja je ostala iza njegove karijere lopova u Italiji. Tokom tih godina bio je odani saradnik legendarnog srpskog gangstera Ljube (Zemunca). Dača i Ljuba su zajedno otvorili Italiju za balkanske kriminalce.
Ispred njegovog restorana, u prizemlju solitera koji liči na ogromnu kocku cementa, Dača je stvorio maleni italijanski trg, koji je sam nazvao Piazza d'Italia. Iznutra, restoran liči na staru rimsku tavernu osmišljenu da privlači turiste; bar je obložen ogledalima i dekorisan tričarijama sa motivima iz filmske trilogije "Kum". Rođen i odrastao u Beogradu, Dača je privržen svom gradu, posebno njegovoj tradiciji.
Kada je čuo akcenat žene koja mi je pomagala kao prevodilac, rekao joj je: "Pričaš kao neko ko nije u ovo vreme učio srpski jezik u Beogradu, gde mladi gutaju slova, pogrešno akcentuju reči, i generalno pričaju kao majmuni".
Bio je obučen u džins i italijanski bež džemper od kašmira koji se zakopščavao oko vrata. Dok smo razgovarali, povremeno bi povlačio pantalone, zaboravljajući da je i dama prisutna. On je bio jedini Srbin kog sam upoznao, a koji je pričao sa punim dijapazonom rimskog slenga, grimasa i gestikulacija.
Daču su prvobitno, tako mi je pričao, za odlazak u Zapadnu Evropu inspirisale priče po Beogradu o njegovom heroju iz detinjstva Stevici Markoviću, telohranitelju čiji je život bio inspiracija za roman "Gorila". Prvo je napustio Srbiju da bi sa Markovićem radio u Parizu, i potvrdio mi je mnoge anegdote iz te knjige. Markovićeva smrt, rekao mi je, bila je manje romantična. Prisetio se kako se, kada je Marković nestao, raspitivao o njemu među korzikanskim gangsterima.
"Tvoj prijatelj je na deponiji, sa ostalim đubretom", rekli su mu.
Dača nije više opčinjen Markovićem i njegovim krugom. "Njihovi mozgovi su pretvoreni u kečap", rekao mi je. Kako bi mi ilustrovao, iskapao je malo kečapa na svoju levu ruku i polizao ga. S druge strane ruke bila je tetovaža ruže. Njegovo telo bilo je prekriveno tetovažama.
Dača je bio otvoren i inteligentan sagovornik, bilo je lako uvideti kako je koristio svoju inteligenciju i harizmu, uz Ljubinu snagu, da stvori svoje carstvo u Italiji, povlačeći i druge kriminalce sa Balkana za sobom.
Procenjuje da je prvobitna grupa od njih petorice narasla na više od stotinu kriminalaca, i svi su bili iz Beograda.
Kada sam ga pitao koliko njih je još među živima, rekao mi je - četvorica ili petorica, imitirajući pokrete ubrizgavanja heroina, šmrkanja kokaina i pucanja iz pištolja.
Članovi Pink Pantera su povremeno posećivali njegov restoran. "Podržavam ih svim srcem", rekao je. "Ne želim nikog od njih da dovedem u nepriliku". Njegova priča je bila ukrašena "lopovskim slengom", dijamanti su bili "small glass", novi regrut je bio "gušter", lopov sa veštim rukama je bio "violinista". Neki od ovih izraza upućuju kako je organizovani kriminal na Balkanu ukorenjen u tradiciji i kulturi. Osoba zadužena da ometa obezbeđenje je bila "zavodnik", a onaj zadužen za silu je bio "magare". Osoba zadužena za organizaciju logistike je bila "jatak", izraz koji se nekada koristio za Srbe koji su pružali zaštitu pobunjenicima u doba Otomanskog carstva. Prevrtljivi zlatar koji je kupovao ukradeno "kamenje" bio je "sisa".
Jednog popodneva, visok, naočit čovek, u uskoj crnoj majici na kratke rukave i u skupim crnim pantalonama, zaustavio se ispred restorana da porazgovara sa Dačom. Rekao je da živi u Danskoj, a da radi u Holandiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Razmenili su par reči u prolazu, ali je bilo očigledno da se razgovor dotakao Italije. Čovek je rekao da ne postoji centralna organizacija kriminalaca u Beogradu. "Ja radim za sebe", naglasio je.
Dača je klimnuo i rekao: "Postoji organizacija, ali nije formalna". Objasnio je i da dok prijatelji preporučuju jedni druge za poslove i niko unutar kruga ne poznaje sve ostale, postoji centralna hijerarhija koja odlučuje kako će se poslovi planirati i ko plaća troškove.
Rekao mi je da je čuvena pljačka u Tokiju koštala oko sto hiljada dolara. Ta "organizacija", rekao je Dača, odlučuje ko će da čuva robu i gde novac ide posle. Čovek iz Danske je delovao nervozno, ali Dača ga je umirio.
Grupe Pantera, nastavio je Dača, se nalaze izvan Srbije. Zemlje koje je pomenuo su bile poznate: Italija, Francuska, Belgija, Holandija, Danska, Švajcarska. Oni se često vraćaju u Crnu Goru ili Srbiju, gde su na čekanju za buduće poslove.
Panteri koji su uhapšeni, rekao je, često su predati policiju od strane poslodavaca, kao svojevrsni vid smanjenja radne snage i rezanja troškova, ili radi odvlačenja policije od njih samih.
Visoko pozicionirani sloj u organizaciji Pantera, rekao je Dača, uključuje i značajan broj bivših srpskih vojnika koji žive u skandinavskim zemljama. Ali, trgovina dijamantima se uglavnom vodi iz Italije, Rusije, Izraela i Holandije.
Dača, koji nije bio uključen u kriminalne radnje Pantera, objasnio je zašto podržava tu grupu. Kako je rekao, "oni donose novac u zemlju, nasuprot takozvanoj političkoj eliti". I dodao je: "Koliko god da dobiju od akcije - a to je mali procenat plena - donesu ovde."
To je američki pisac i reporter napisao o Dači, za koga se očigledno do poslednjeg dana ništa nije promenilo u odnosu na vreme kada je govorio kakva je razlika između "njih" i komunista. Dok su oni išli na Zapad da napolju kradu i donose u zemlju, komunisti su krali u zemlji i iznosili novac napolje.
(Nedeljnik)