Ivanka Lazarević iz Osnića kod Boljevca peva petrekature (ispraćajnice) - pesme koje umrlog najkraćim putem vode do raja... Potvrdu da radi kako treba dobila je od pokojnog muža, koji joj se javio sa onog sveta
Da je Ivanka Lazarević žiteljka Crne Gore ili Crnogorcima nastanjenih Lovćenca, Feketića i okolnih sela Vojvodine, ono čime se bavi zvalo bi se naricanjem. Glasovi nad pokojnikom bili bi prodorni jauci... Ali ona je biji. Pesme koje peva da bi umrlog najkraćim putem odvele do raja milozvučne su i nazivaju se petrekature. Ili u prevodu s vlaškog - ispraćajnicama.
„Crnogorci i kad pevaju veselo - narikuju“, smeje se Ivanka poređenju sa „koleginicama“. Dočekuje nas u centru sela, pred prodavnicom, iznenađuje mladalačkim izgledom. Živahna je i vrlo pokretna, premda joj je šezdeset peta - baka je petoro unučadi i prababa jedne nedavno rođene devojčice. „Nemam vremena da starim“, šalom odgovara na komplimente, smeh preovladava izvan njene „profesije“
Delamo brzo, pentramo se do groblja, za šta verujem da joj je „radno mesto“ jer nisam proučila običaje. Ivanka je kooperativna i u tom mom neznanju čini sve što se od nje traži, pa kao lakonoga kozica skakuće među humkama. I ne ispušta cigaretu, možda joj ona i pomaže da balansira.
„Kad sam bila mala, moja baba je pevušila petrekature, a ja pamtila ariju“, objašnjava kako je sve počelo. Baba je znala samo trećinu podugačkog teksta, ostalo je mala Ivanka naučila „na jednu pomanu (pomenu)“ u susednom selu. Gledala je u usta trima staricama i sve zapamtila.
„Nešto me odgore odredilo“, tako tumači predispoziciju za delatnost u izumiranju. Rado bi umeće prenela, ali nema kome, pa nju uvek zovu kad treba. A treba „kad neko nije umro na sveću“, to jest kad je preminuo u bolnici, saobraćajnoj nesreći i kad neko mlad izdahne.
Onda ona pomaže da pokojnik ne zaluta, osvetljava mu put svetlošću voštanice, navodi ga mirisom cveća i umilnim glasom petrekature. Vlasi veruju da je onostrani svet mračan i da samo...
CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
(Foto: Dušan Đorđević)