Komandant Srpske garde bio je ljut na Željka Ražnatovića Arkana i nazivao ga je „tulumbarom“ i komunistom
Ðorđe Božović Giška odrastao je na beogradskom Voždovcu. Prvi put je pobegao u inostranstvo sa 13 godina (bila je 1968, pasoši u SFRJ su bili retkost, a beg preko granice krivično delo), i posle nekoliko dana se vratio kući, jer mu je cilj bio da pokaže da ume i da sme. Četiri godine kasnije to je već bilo ozbiljnije: Italija, Belgija, Austrija, Nemačka...
Likvidacija Đurekovića
Prvi put je hapšen u Briselu, ali je posle šest meseci istražnog zatvora pušten. Drugi put je „pao“ u Ženevi, 1974. Iz jednog od najčuvenijih zatvora pobegao je tako što je drvenom replikom pištolja razoružao stražu. S njim je tada pobegao i jedan italijanski mafijaš, osuđen na doživotnu robiju... Giška je iz Belgije prešao u Francusku, i u Parizu pucao na policijsku patrolu koja ga je hapsila. Po odležanoj robiji vratio se u Jugoslaviju, gde ga je takođe čekala relativno kratka zatvorska kazna. Narednih nekoliko godina proveo je na slobodi, i u to vreme angažovala ga je Državna bezbednost. „U interesu države“ obavio je nekoliko zadataka u inostranstvu, a najviše se pisalo o likvidaciji Stjepana Đurekovića, jednog od direktora zagrebačke naftne industrije INA, koji je 1982. pobegao u Nemačku noseći sa sobom raspored svih vojnih naftnih rezervi.
„Đureković je“, piše u knjizi „Vidimo se u čitulji, dvadeset godina posle“ Vojislav Tufegdžić, „likvidiran u garaži u kojoj se nalazila štamparija hrvatske ekstremne emigracije u gradiću Volfarthauzenu, 26 kilometara od Minhena. Ušao je automobilom u garažu, u kojoj su ga čekale ubice, i zatvorio vrata. Prema nalazima BND, nemačke obaveštajne službe, u Đurekovića je ispaljeno šest metaka iz dva pištolja različitog kalibra. Potom je udaren sekirom u glavu. Lekar koji je prvi stigao izjavio je na sudu da je žrtva izgubila dva litra krvi i da je zbog očitih povreda lobanje i prostrelnih rana utvrdio smrt na mestu napada.“
Baš u vreme početka ratova u SFRJ, Giška je izašao iz italijanskog zatvora. Svojoj vezi u SDB Boži Spasiću rekao je: „Više ne radim za vas. Sad sam s njima“, misleći na opoziciju. Prišao je Vuku Draškoviću i SPO, i stavio se na čelo Srpske garde.
Idem na front
Vlast je odgovorila Srpskom dobrovoljačkom gardom Željka Ražnatovića Arkana, što je Gišku ljutilo. Nazivajući Arkana „tulumbarom“, zbog poslastičarnice koju je otvorio u kući, piše Tufegdžić, Giška je izjavio: „Izloženi smo različitim oblicima sputavanja i opstrukcije... Najpodmuklije je stvaranje SDG da bi se opstruisala SG... Gardu koju je formirao Arkan trebalo bi zvati Srpskom dobrovoljačkom komunističkom gardom.“
Na sahrani Branislava Matića Belog, svog prijatelja i finansijera SG, rekao je: „Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju.“ Mesec i po dana kasnije, 15. septembra 1991, Đorđe Božović Giška poginuo je pod nerazjašnjenim okolnostima na frontu kod Gospića.
Likvidacija Đurekovića
Prvi put je hapšen u Briselu, ali je posle šest meseci istražnog zatvora pušten. Drugi put je „pao“ u Ženevi, 1974. Iz jednog od najčuvenijih zatvora pobegao je tako što je drvenom replikom pištolja razoružao stražu. S njim je tada pobegao i jedan italijanski mafijaš, osuđen na doživotnu robiju... Giška je iz Belgije prešao u Francusku, i u Parizu pucao na policijsku patrolu koja ga je hapsila. Po odležanoj robiji vratio se u Jugoslaviju, gde ga je takođe čekala relativno kratka zatvorska kazna. Narednih nekoliko godina proveo je na slobodi, i u to vreme angažovala ga je Državna bezbednost. „U interesu države“ obavio je nekoliko zadataka u inostranstvu, a najviše se pisalo o likvidaciji Stjepana Đurekovića, jednog od direktora zagrebačke naftne industrije INA, koji je 1982. pobegao u Nemačku noseći sa sobom raspored svih vojnih naftnih rezervi.
„Đureković je“, piše u knjizi „Vidimo se u čitulji, dvadeset godina posle“ Vojislav Tufegdžić, „likvidiran u garaži u kojoj se nalazila štamparija hrvatske ekstremne emigracije u gradiću Volfarthauzenu, 26 kilometara od Minhena. Ušao je automobilom u garažu, u kojoj su ga čekale ubice, i zatvorio vrata. Prema nalazima BND, nemačke obaveštajne službe, u Đurekovića je ispaljeno šest metaka iz dva pištolja različitog kalibra. Potom je udaren sekirom u glavu. Lekar koji je prvi stigao izjavio je na sudu da je žrtva izgubila dva litra krvi i da je zbog očitih povreda lobanje i prostrelnih rana utvrdio smrt na mestu napada.“
Baš u vreme početka ratova u SFRJ, Giška je izašao iz italijanskog zatvora. Svojoj vezi u SDB Boži Spasiću rekao je: „Više ne radim za vas. Sad sam s njima“, misleći na opoziciju. Prišao je Vuku Draškoviću i SPO, i stavio se na čelo Srpske garde.
Idem na front
Vlast je odgovorila Srpskom dobrovoljačkom gardom Željka Ražnatovića Arkana, što je Gišku ljutilo. Nazivajući Arkana „tulumbarom“, zbog poslastičarnice koju je otvorio u kući, piše Tufegdžić, Giška je izjavio: „Izloženi smo različitim oblicima sputavanja i opstrukcije... Najpodmuklije je stvaranje SDG da bi se opstruisala SG... Gardu koju je formirao Arkan trebalo bi zvati Srpskom dobrovoljačkom komunističkom gardom.“
Na sahrani Branislava Matića Belog, svog prijatelja i finansijera SG, rekao je: „Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju.“ Mesec i po dana kasnije, 15. septembra 1991, Đorđe Božović Giška poginuo je pod nerazjašnjenim okolnostima na frontu kod Gospića.
ZA DRŽAVU I PARTIJU
„Kao najveća stvar u vreme moje mladosti računalo se - biti od koristi komunističkoj državi, ići preko granice da se boriš protiv ustaša i političkih emigranata. To je bio san svakog beogradskog mangupa“, govorio je Giška.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Kurir TV: Pretraga za osumnjičenim koji je pucao na Predraga Rankovića Peconija