Legendarni engleski fudbaler Rio Ferdinand u dokumentarnom filmu otvorio je dušu i govorio o najtananijim emocijama - životu posle smrti supruge i odgajanju troje maloletne dece.
Rio je u dokumentarcu pod nazivm "Rio: Biti majka i otac" pričaoo trenucima u kojima je 'gubio' suprugu koja je preminula u 34. godini od raka dojke. Fudbaler je rekao da je u tim trenucima utehu pronalazio u piću, ali i razmišljo o samoubistvu.
"Nekada sam razmišljao, kako neko može da počini samoubistvo? Kako neko može da bude toliko sebičan?. Ali, sada znam kako im je. Da nisam imao 'mrežu' ljudi oko sebe ili svoju decu koja su mi bila najveća inspiracija, ne bih mogao da razmišljam ispravno i rezonski", rekao je Rio, kome je najteže palo to što je bez podrške supruge ostao sa troje male dece, desetogodišnjim Lorencom, osmogodišnjom Tejt i petogodišnjim Tijeom.
"Razmišljali su naglas zašto oni nemaju mamu, a ja nisam imao odgovor. Već u maju 2015, kada je umrla, samo deset nedelja pošto su ustanovili da ima rak, počeo sam da tonem. Sedim kod kuće, deca spavaju, ali ja ne mogu. Pri tom, ne želim da razmišljam. I, tako sam sedeo neko vreme na krevetu, pre nego što bi sišao dole i počeo da pijem brendi. Ni to nije nimalo pomoglo. Šta više, jednog dana sam se probudio toliko mamuran da sam doživeo udes i shvatio sam da nešto mora da se promeni", poptuno iskreno rekao je Ferdinand.
"Sedeti u sobi i plakati je jedno, ali pričati o osećanjima je nešto sasvim drugačije. Mene je oblikovala kultura svlačionice. Bio sam u potpunosti emotivno zatvoren, smatrajući da je slabost ukoliko muškarac pokaže emocije".
Osim ogromnog životnog, emotivnog i porodičnog gubitka, Rio je sada morao da se bavi i svakodnevnim obavezama.
"Nikada u svom životu nisam ručak napravio. A to su sve stvari koje morate da radite. Jedino što sam radio bila je ta 'trka do škole', ali to nije ništa drugo nego ustajanje deset minuta pre dece. Koju je Rebeka već nahranila, obukla i smestila ih u auto. Kada sam ja to prvi put radio, zakasnila su! Onda, primera radi, krenemo na odmor, a ja ponesem torbu. Rebeka je već sve spakovala. Kada ste fudbaler ne morate apsolutno ništa da radite dokle ne pređete belu liniju. A, sada sam imao situacije gde sam se pitao kako se ide do lekara. Ja znam samo za onog u klubu. Nisam imao predstavu kako se zakazuje.", otkrio je Rio i nastavio da opisuje, za njega nova otkrovljenja.
"Takođe, Rebeka je nameštala krevete na određen način, pa su deca morala da mi objašnjavaju šta radim pogrešno. Osećao sam se bespomoćno. Šta god da uradim, neće biti dobro, onako kako je ona to radila. Sve to promenilo se u sekundi. Ranije, probudim se, obučem, jedemo zajedno, odbacim klince i idem na trening. To je bio samo jedan deo posla, onaj daleko lakši. Gde je kupovina? Gde je odeća, cipele, torbe".
Ipak, kao najteži, ističe se mometan kada je sa Lorencom bio u bolnici, a on na zidu onkološkog odeljenja video zahvalnicu jedne od porodica pacijenata.
"Upitao me je šta je to, a ja sam mu rekao da je to zahvalnica koju porodice ostavljaju doktorima i sestrama za sve ono što su učinili da im pomognu. Njegov odgovor je bio jako prost - 'Pa, mami nisu pomogli'. Okrenuo se i nastavio ka izlazu", potresnim rečima završio je Rio svoju ispovest.