Beogradskoj eliti kokain je prvo nuđen besplatno kako bi se privukli budući kupci, a sve je to rađeno pod pokroviteljstvom Državne bezbednosti
U knjizi „Vidimo se u čitulji, dvadeset godina posle“, jedna osoba predstavljena je samo imenom: Tadija. „Prezime mu nikad nisam saznao, devedesetih je bio samo jedan Tadija koji se bavio tim poslom.“ A taj posao je dilovanje narkotika.
Velika dobit
Devedesetih godina dileri su dnevno imali bruto dobit od milion i po maraka. U razgovoru sa Vojislavom Tufegdžićem, autorom pomenute knjige, Tadija je optužio Službu državne bezbednosti za učešće u ovom poslu. Takođe, priznao je da i sam sarađuje s policijom - ne diraju ga, a on im, zauzvrat, „namesti ponekog dilera Turčina ili Albanca“.
Objašnjavajući kako je godinama mogao da diluje narkotike, u ispovesti Tufegdžiću priznao je podmićivanje uticajnih ličnosti: „Bili je tu svega: neki ljudi su putovali u Ženevu na moj račun, drugima sam plaćao godišnje odmore. Neki su od mene pozajmljivali novac a nikad mi ga nisu vratili... Ne verujem da će se usuditi da me izvedu pred sud. Jer, zamislite, pet godina prodajem drogu, a niko me ne hapsi! Imam milione maraka a ni dana radnog staža! Zar je potreban jači dokaz da sam s nekim sarađivao?“
Istina, tih devedesetih i zakon je išao naruku trgovcima narkoticima: posedovanje droge nije bilo kažnjivo ako je „za ličnu upotrebu“ - bez obzira na količinu! Tako je policija u stanu jednog Beograđanina policija 1994. našla 153 grama heroina, 33 grama kokaina... i zaključila da nema mesta krivičnoj prijavi!
Tadija je prvi počeo sa redovnom prodajom kokaina u Beogradu. U početku je, priznao je, poslovao sa gubitkom, ali to su bili „troškovi promocije“: njegov tanjir sa gomilom kokaina bio je hit u gradu, nudio ga je na žurkama beogradske elite besplatno. Ali znao je šta radi: mnogi koji su beli prah tada probali, postali su njegovi redovni kupci. Posao je krenuo...
Poznati su škrtice
„Poznati me nisu privlačili jer su škrtice. Mogu da ih častim jednom, dvaput. Ako su redovni kupci, da im prodam po nižoj ceni. Ali oni bi hteli zabadava. Koliko je samo bilo žurki na koje su me pozivali i kao uzgred dodavali da bi voleli da počaste svoje prijatelje heroinom ili kokainom... Kavaljer sam kad vidim da su ljudi iskreni. Nikad ne dozvoljavam da neko u društvu plati piće, a muzici ponekad ostavim i 10.000 maraka za veče. Uostalom, milioni maraka su mi prošli kroz ruke, kupio sam dosta umetničkih dela. Možda nisam najbogatiji čovek u gradu, ali najviše trošim. Izdržavam puno ljudi. Sinu sam kupio veliki stan i platio još 500.000 maraka za njegovo uređenje. Supruzi sam kupio lokal od 700.000 maraka, bivšoj devojci dva lokala. To ne može svako. Posedujem puno zlata, 57 prstenova sa brilijantima, imam četiri-pet najskupljih automobila...“
Umro je 2004. u Centralnom zatvoru u Beogradu, najverovatnije od posledica dugotrajne upotrebe kokaina.
FILOZOFIJA JEDNOG DILERA
„Nikad nisam osećao grižu savesti. Razmišljao sam da čovek mora nečim da se bavi, a meni je ovo bilo najlakše. Kad drogu ne bih ja prodavao, to bi radio neko drugi. Nikog ne teram da dođe kod mene. Kad se već time bavim, trudim se da za pare dam kvalitet, da radim pošteno, ako uopšte ima poštenja u prodaji heroina“, rekao je Tadija.
7 sutra... Počeci Dušana Spasojevića Šiptara
Momčilo Petrović
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: