Ratko Bulatović, u to vreme pomoćnik načelnika Generalnog štaba Civilne zaštite Beograda, ostao je bez nogu u apokaliptičnoj noći između 29. i 30. aprila, kada je Beograd najžešće bombardovan.
„Noge su me strahovito bolele, a nisam ni znao tada da ih više nemam. Fantomski bol odstranjenog uda nikada neće prestati. Taj trenutak saznanja da sam prekraćen na pola nikada neću zaboraviti“, svoju potresnu životnu priču prenosi Ratko Bulatović.
Stravična eksplozija i jezive slike koje je ugledao pre nego što je izgubio svest urezane su mu u pamćenje.
Te kobne večeri, srušen je prvo Avalski toranj. Zatim je uništen predajnik Studija B u Borči. Onda su raketirane zgrade republičkog i saveznog MUP, iako se nalaze tik uz krug Kliničkog centra Srbije. U 2.40 pogođena je zgrada Generalštaba. Tada je Bulatović sa ekipom izašao na teren da vidi da li ima žrtava.
"Na semaforu, na raskrsnici, zatekli smo dva mrtva mladića u automobilu. Generalštab je goreo. Dok sam vatrogascima zvao pojačanje, stiglo je upozorenje na drugi na napad. Ali, nije bilo vremena da se sklonimo. Potom je usledio blesak, a onda mrak. Pomislio sam, ovo je smrt. Ipak, smogao sam snage da motorolom obavestim štab da sam ranjen. Lekari su mi spasli život, ali su morali da mi odseku noge visoko iznad kolena, Pored mene je na odeljenju, jecajući, umirala dvadesettrogodišnja devojka S.J., ranjena te noći u napadu na kuće u Marulićevoj i Vardarskoj ulici", seća se Bulatović.
Bulatović se probudio tek sutradan popodne u šok sobi Urgentnog centra.
ISPOVEST KOMŠIJA MALE MILICE RAKIĆ (3): Sve se zatreslo od detonacije, a onda se začuo jeziv krik...
„Bio sam pokriven do glave i nisam mogao da se pomeram. Noge su me strahovito bolele, a nisam ni znao tad da ih više nemam“, priča Ratko i kaže da mu je teško i dan danas da prođe Ulicom kneza Miloša.
Ratko kaže da nikada neće moći da zaboravi šta se te kobne noći dogodilo.
„Kako vreme prolazi ljudi zaboravljaju šta se desilo. Ja to nikada neću moći. Živim sa tim svakoga sata, 365 dana u godini“, dodaje Bulatović.
Ratko je sada u penziji, živi u Beogradu. Svojim kolima često putuje po Srbiji.
„Imam ručne komande u kolima, a funkcionišem nekako uz pomoć proteza i kolica. Muka je, ali se snalazim“, završava Bulatović svoju priču.
(EPK/Blic/Večernje novosti, Foto: Printskrin)