SCENA IZ GSP KOJA VRAĆA VERU U LJUDE: Prosjak molio za hranu, a jedan dečak... ZASLUŽUJE APLAUZ!
BEOGRAD - Da se u Srbiji već dugo teško živi i da mnogi jedva sklapaju kraj sa krajem nažalost je deo naše svakodnevice, ali jedna nesvakidašnja scena iz beogradskog GSP-a barem nakratko svima će vratiti veru u ljude i bolje sutra.
Koliko smo samo puta prošli pored nekog beskućnika, ne mogavši da mu pomognemo? Mnogima damo koliko imamo, pored nekih samo pognemo glavu i prođemo, jer ma koliko imali dobru volju, često nas realnost u novčaniku nadvlada.
Kako nam je ispričala, vraćala se autobusom na liniji 83 sa Novog Beograda ka centru grada. Subotnje predveče, vikend i prvi topli prolećni dani izmamili su, činilo joj se, čitav Beograd napolje. Gužva u prevozu, autobus mili preko Starog mosta, kada se začuo glas jednog starca... "Molim vas, dajte mi neki dinar. Molim vas, gladan sam kao kurjak..."
"Provlačio se među ljudima, išao od sedišta do sedišta, kada je stigao do nje, a glas dobio i lik. Bio je to oronuo muškarac od sigurno blizu 70 godina, ispričala je ona. U staroj, pocepanoj odeći, vidno bled i mršav.
"Prišao je i do dela autobusa u kojem sam sedela. Imala sam dve novčanice od 10 dinara i jednu od 20. Moje prevrtanje po tašni valjda je iz muzičkog zanosa "probudilo" i mladića pored mene, pa je izvadio slušalice iz ušiju i potražio sitan novac po džepovima.
"Molim vas, pomozite mi. Gladan sam kao kurjak", ponavljao je prosjak, a meni se pogled zaustavio na mladoj ženi koja je sa sinom, dečkićem od nekih 8-9 godina, sedela prekoputa mene. U krilu je držala i svoju tašnu, i njegov mali, zeleni ranac i kesu iz prodavnice.
"Mama, ajde da mu damo neke pare", tiho je rekao dečak.
Ona je već pokušavala da se domogne novčanika u svojoj tašni, ali kako su joj ruke bile pune, a usput i pridržavala sina koji se već vrpoljio na sedištu, potraga je potrajala. Starac je prošao pored nas i nastavio dalje, istim umornim glasom ponavljajući da je gladan.
"Mama, ajde da mu pomognemo, ajde da mu pomognemo", bio je uporan maleni, kada je majka iz novčanika izvadila 50 dinara i pružila mu u ručicu.
"Sedi tu, gužva je, vratiće se on", rekla je sinu i osvrnula se, tražeći pogledom prosjaka, čiji je glas međutim bio sve tiši u dnu vozila", ispričala je ova Beograđanka.
A onda se dogodilo nešto što je, barem njoj koja je tome posvedočila, ali i što će, sigurna je, svima sa kojima je odlučila da podeli ovu priču vratiti veru u ljude. Dečak je čvrsto stisnuo onih 50 dinara i ustao.
"Majka ga je držala za ramena da ne padne, a on se, onako sitan, poput mačke provukao kroz desetine ljudi koji su se tiskali u autobusu. Otišao je da odnese novac onome starcu. Pogledom sam ga već izgubila, ali eto njega istom brzinom nazad. Seo je ponovo pokraj svoje majke, kratko joj rekao: "Dao sam mu" i nastavio da gleda kroz prozor, kao da ničega posebnog i herojskog nije bilo u njegovom gestu, dok su se meni oči napunile suzama. Pitala sam se koliko li je ljudi primetilo njegov gest, koliko se njih zapitalo šta je tog dana učinilo za nekoga, šta je moglo, a nije, iz ovog ili onog razloga. Autobus je stigao na stajalište kod Glavne železničke stanice, starac je izašao, ali je lekcija humanosti ostala. A održao ju je jedan dečak, koji je uostalom, kao i sva deca, čistog i nevinog srca. Na mladima svet ostaje, učili su nas. Ali sada znam - sve dok na takvim mladima ostaju i svet i Srbija, ništa nije izgubljeno", završila je ona.