Spontani pobačaj je jedno od najstresnijih i najbolnijih iskustava za ženu, ali o tome malo ko govori. Emili Kristin odlučila je da podeli sa svetom priču koja će vas dotaći u srce...
Sećam se da mi se piškilo, ali da mi nisu dozvolili. Rekli su da bi bešika trebalo da bude puna, jer je tako lakše videti bebu na ultrazvuku. Sećam se i da sam bila prilično nervozna, ne samo zbog pune bešike, već i zbog toga što ću najzad, nakon osam nedelja čekanja, videti svoju bebu, piše yumama.
Konačno sam ušla u ordinaciju gde sam dočekana sa širokim osmehom, jer izgleda da je sreća zbog trudnoće bila zarazna. Ultrazvuk je počeo, a srce mi je tuklo od silnog uzbuđenja. To je bio dan na koji smo suprug i ja čekali više od godinu dana.
Međutim, sreću i uzbuđenje su ubrzo zamenili zbunjenost i strah. Ono što sam videla na ekranu prilično se razlikovalo od svih sonograma koje sam viđala na Fejsbuku. Nešto nije bilo u redu. Nisam videla ništa, ne znajući da sam već doživela pobačaj.
Ginekolog je napustio ordinaciju, a suprug je odmah počeo da me uverava kako je sve u redu. Međutim nije bilo potrebe lažno tešiti nekoga ko je video milion puta fotografije sa ultrazvuka i koji je pretraživao internet ne bi li što pre otkrio kako izgleda njegova beba u osmoj nedelji.
Znala sam da nešto nije u redu i nije bilo.
Sećam se da sam se plašila da zaplačem. Mislila sam da ne zaslužujem da pustim suzu, jer "nisam dugo bila u drugom stanju" i "ovo se često dešava".
Zadržavala sam suze svakim atomom svog bića i nisam bila u stanju da pogledam svog supruga jer sam znala da bi me njegova bol slomila.
Poslali su me kući kako bi moje telo samo prošlo kroz ceo proces i oporavak. Doktorka mi je detaljno objasnila šta će mi se događati i za sve je bila u pravu. Ipak, nije me upozorila na neke stvari...
Nije mi rekla da će me telo u procesu "ćišćenja" nedeljama nakon svega podsećati na sve što se dogodilo. Nije mi rekla da ću gledati supruga kako plače. Nije mi rekla koliko će biti teško reći mami šta se dogodilo. Nije mi rekla da će moje telo nastaviti da misli da je i dalje u drugom stanju. Nije mi rekla koliko će biti teško govoriti ljudima da sam dobro, iako nisam. Nije mi rekla da ću postati zavidna osoba preko noći. Nije mi rekla koliko će pitanje "Kada ćeš postati majka?" postati teško.
I na kraju... Nije mi rekla koliko je teško izgubiti nekoga koga nikada niste ni upoznali.
Ali rekla mi je da je u redu da plačem i da nisam sama u svemu tome.
Pobačaji su stvarni i vrlooo česti, zapravo, jedna od četiri žene doživi spontani pobačaj, ali ne dozvolite da vas to navede da je u tom slučaju bol manja. Kakva god da je statistika, ja se i dalje osećam sama u svemu, a sada sam otkrila i zbog čega je to tako. Zato što se o tome malo govori.
Nisam ni bila svesna da zaista nisam sama u svemu tome sve dok nisam počela da razgovaram sa porodicom i prijateljima. Moja mama, tetka, kao i sestra najbolje drugarice su doživele ovu bol - bol kakvu ne bih poželela ni najgorem neprijatelju.
Ljudi će se možda zapitati zbog čega sam odlučila da o ovome govorim mesecima nakon svega, ali istina je da vreme ne leči sve rane, pa se nadam da će mi ova ispovest pomoći da ih bar malo zacelim. Ne tražim sažaljenje i odgovore. Delim ovo sa vama u nadi da će se u budućnosti bar jedna žena osećati manje usamljeno.
Ovo je moja nada za vas...
Nadam se da se nećete osećati usamljeno.
Nadam se da ćete dozvoliti sebi da zaplačete.
Nadam se da ćete smoći snage i videti svetlo na kraju tunela.
Nadam se da ćete, nakon što vaša vera bude testirana, biti jači.
Nadam se da ćete pronaći mir.
Nadam se da se nećete plašiti da pokušate ponovo.
Nadam se da nećete kriviti sebe.
Nadam se da će vas prijatelji zagrliti snažnije.
Nadam se da ćete nakon svega i vi utešiti nekoga.
... i nadam se da ćete slaviti život vaše bebe isto koliko ćete slaviti i život sledeće, jer bez obzira koliko kratak život bio, svaki zaslužuje slavu, kao što svaki gubitak treba oplakati.