Sava Lisovac i Dragoljub Gutić 1967. godine upucali su Tiosava Jankovića, a zatim opljačkali kurira Robnih kuća „Beograd“
Gutić (29) bio je propali student Ekonomskog fakulteta i ne mnogo uspešniji kockar. Zbog ovog poroka, i zbog izbegavanja vojne obaveze, dva puta je završio u zatvoru, gde je odležao dvadesetak meseci. Na robiji se upoznao sa Savom Lisovcem (34), osuđivanim zbog teških krađa, razbojništava, nasilja i falsifikata, zbog čega je imao skoro devet godina zatvorskog staža.
Susret u zatvoru
Može se pretpostaviti da je Lisovac prvi došao na ideju o velikoj pljački, ali dokaza za to nema... Ideja je bila sledeća: presresti kurira Robnih kuća „Beograd“, koji svakog dana u običnoj tašni nosi i do 100.000 dinara (suma ravna stotinama hiljada evra danas) bez ikakvog pratioca i oružja. Od kraja rata 1945. do te 1968, naime, nikome nije padalo na pamet da pljačka blagajnike i banke. Samo se upadalo u stanove, džeparilo i ubijalo iz strasti ili niskih pobuda...
Za bekstvo im je bio potreban auto, ali izgleda da ova dvojica nisu bila vična obijanju vozila, pa su - sa lakoćom koju na sudu nisu umeli da objasne - doneli odluku da ubiju nekog taksistu. Sedmog decembra 1967. godine obojica su sela na zadnje sedište vozila Tiosava Jankovića. Jedan od njih - na sudu su se međusobno optuživali, i to je bila jedina razlika u njihovoj odbrani - ispalio je metak u nesrećnog vozača. Odvezli su se do Fruške gore, i pošto su ga opljačkali, telo ubijenog bacili su u neki bunar kod Čortanovaca. Tada je i prvi put na prostorima Jugoslavije ubijen taksista na poslu... Sutradan 8. decembra 1967, Lisovac i Gutić su na Novom Beogradu presreli kurira Robnih kuća, teško ga povredili i oteli mu pare, pa se dali u beg...
Ovo podmuklo ubistvo, posebno bacanje tela taksiste u bunar, zgrozilo je javnost i izazvalo do tada nezabeleženo ogorčenje. U Beogradu se o tome na svakom koraku pričalo, novinski stupci su iz dana u dan bili prepuni novih detalja.
Štampa je pisala o „čikaškom slučaju gangsterizma“, bili su objavljivani feljtoni, pa čak i knjiga. „Neki su, bogme, zaradili dosta novca pišući o tom ubistvu“, rekao je svojevremeno advokat Veljko Guberina, koji je bio Gutićev branilac. Taksisti su demonstrirali i sva je policija dignuta na noge.
Poslednje streljanje
Dosta brzo otkriven je identitet zločinaca, a uhapšeni su 1. februara 1968. u Zenici. Već u decembru 1968. godine Vrhovni sud je potvrdio smrtne kazne za obojicu, iako su do poslednjeg trenutka krivicu za ubistvo prebacivali na onog drugog. Sud je, zbog kriminalne Lisovčeve prošlosti, poverovao Gutiću, ali je i samog Gutića osudio na smrt kao saizvršioca. Streljani su u februaru 1969. u posebnoj podrumskoj prostoriji Centralnog zatvora u Beogradu. Bilo je to i poslednje izvršenje najteže kazne u našem glavnom gradu.
UBICA MOLI ZA ŽIVOT
Vrhovni sud Jugoslavije zasedao je uveče 19. decembra 1968. Oko 20 časova reč je dobio optuženi Dragoljub Gutić: „Molim vas, preklinjem, za jedan mladi život. Znam da je sada moj život u vašim rukama i molim vas, vratite mi taj život.“
Momčilo Petrović