Dok iza sebe imate nekoliko neuspelih sastanaka, možda srušenih veza, besmislenih svađa i svađica, ne razmišljate o ugovaranju bilo kakvog sastanka bar neko vreme. No, u sledećem momentu se ipak slučajno nalazite na kafi sa osobom koja je uspela da vas šarmira.
Primećujete da on ima isti smisao za humor kao i vi, slična interesovanja, Tom i Džeri vam je zajednički omiljeni crtani iz detinjstva, oboje volite da skijate, čak ste i letovali iste godine u istom terminu na Krfu, a da pri tom ni ne znate da ste se sreli.
Uz sve to, ne razmišljate da se ništa ne dešava slučajno. Neobavezna kafa vas je odvela u kuću na periferiji sa osobom sa kojom ste takođe neobavezno ćaskali onog dana, a vaše dete se u dvorištu igra sa malom pudlom. Sada sebi postavite pitanje šta ste prvo primetili na vašem životnom saputniku - koliko je visok? Kako je obučen? Ili o čemu priča, šta ga interesuje? Da li se bitno razlikuje njegov IQ od vašeg?
Naučnici su pokušali da daju odgovor na pitanje zašto su mnogi partneri u određenim stvarima odgovarajući i da li smo sa ljudima bliski na osnovu jednakih fizičkih i genetskih crta. Australiijski naučnici se u toj studiji bave genetičkim dokazima takozvanog asortimanskog parovanja, koje je zasnovano na tome da pojedinac bira svog partnera na osnovu zajedničke podudarnosti. Verovatno niste znali da takav način formiranja parova postoji kod životinja. S obzirom na to, naučnici su pretpostavljali da nešto slično postoji i kod ljudi. To po naučnoj studiji Metjua Robinsona znači da ljudi biraju svoje partnere prema zajedničkim osobinama, sličnim opredeljenjima i razmišljanjima, koje zavise od nivoa i dužine obrazovanja.
Istraživanjem je otkriveno da takav način izbora partnera utiče na genomičku gradnju ljudskih karakteristika. Asortimansko parovanje tako povećava verovatnoću da neku osobinu, koja je karakteristična kod oba roditelja, nasledi i dete. Prema naučnicima bi taj model mogao da pomogne u predviđanju verovatnoće naslednih bolesti ili određenih fizičkih crta, ali takođe i u shvatanju zašto su supružnici i partneri odgovarajući i u mnogim drugim oblastima kakve su IQ, političke preferencije ili psihička oboljenja.
Londonski naučnik Robert Plomin, koji se bavi genetikom, došao je do zaključka da ova australijska studija signalizira da tendenciju formiranja veze ili braka imaju slične osobe, koje na primer pate od autizma, šizofrrenije ili poremećaja pažnje. Tako se prema naučnicima može zaključiti da li izbor partnera već ima unapred određene predispozicije koje su ukorenjene u DNK.
Sada kada znate da izbor partnera ipak nije slučajan, upustite se u razgovor sa osobom koja vam se dopala - možda je to ona prava ili onaj pravi.
redinfoportal