Ustanički vođa nije trpeo nikakvu vlast nad sobom, pa je zato odbio i položaj ministra inostranih poslova. Jedina strast bile su mu žene
Milenko Stojković, rođen 1769. u Kličevcu kod Požarevca, slova i terzijski, to jest krojački zanat naučio je u manastiru Nimnik. Docnije je stekao modernu i razrađenu krojačku radnju u Smederevu.
Ubistvo dahija
Uoči izbijanja Prvog srpskog ustanka on je već imao mrežu zaverenika, pa je odmah posle seče knezova u februaru 1804. mogao da podigne vojsku u celom Podunavlju. U maju te godine pohod je krunisao oslobađanjem Požarevca i odmah došao sa jedinicima pod Beograd.
Milenku Stojkoviću zapalo je da ubije četvoricu dahija - Kučuk Aliju, Mulu Jusufa, Fočić Mehmed-agu i Aganliju, koji su pobegli na dunavsko ostrvo Ada Kale. Posle okršaja koji je trajao osam sati, glave prve trojice, odrane i napunjene vunom, odnete su u Beograd veziru. Četvrtu dahijsku glavu, Aganlijinu, Stojkovićevi momci, perući je od krvi, ispustili su u Dunav...
Ugled i moć Milenko Stojković učvrstio je kod Ivankovca u leto 1805. hrabrom i mudrom pobedom nad Turcima, ključnom za dalji razvoj ustanka. Ostalo je zapisano da mu je uoči sudara dve vojske Hafiz-paša niški poručio da mu se skloni s puta, a da mu je Milenko odgovorio: „Rđa bio ako ti se uklonio!“ Sačekao ga je i do nogu potukao. Već naredne godine on je praktično gospodar Negotinske Krajine, a „prestonica“ mu se nalazi u Poreču, gradu kojeg više nema, a bio je blizu današnjeg Donjeg Milanovca. Tu je smestio i svoj harem.
U ono vreme, naime, na višeženstvo se nije gledalo popreko, pa je nekoliko vojvoda (Pavle Cukić, Petar Nikolajević Moler, Veljko Petrović) imalo po dve žene. Stojković je - i sam oženjen - još na početku ustanka, po osvajanju Rama na Dunavu, iz harema komandanta tvrđave poveo nekoliko žena sa sobom. A kad su 1807. srpske ustaničke vlasti u dve lađe Dunavom u Carigrad poslale udovice Turaka pobijenih pri oslobođanju Beograda, Stojković je presreo ovaj karavan i probrao najlepše. Njegov harem imao je u jednom trenutku 42 devojke i žene, i on ih je povremeno menjao. Onima kojih se zasitio ženio je svoje sluge i oficire, a decu iz harema davao je na usvajanje srpskim porodicama. „Stanarke“ harema je domaćinski ustupao uglednim gostima. Milan, stariji brat Miloša Obrenovića, tako se u Stojkovićevom haremu zarazio sifilisom, od kojeg je i umro u Bukureštu.
Služba u Rusiji
Čuvajući neprikosnovenu vlast u Poreču, Stojković se sukobio s Karađorđem. Odbio je da se povinuje naredbama ustaničkog rukovodstva, čak nije prihvatio ni funkciju ministra inostranih dela, pa je 1811. morao da beži u Rusiju. Pre toga raspustio je harem, a sve ljubavnice uredno je isplatio i zbrinuo. U progonstvo je poveo samo jednu od njih, izvesnu Katinku, s kojom se kasnije i oženio.Posle službe ruskom caru, umro je 1831. u jednoj varošici na Krimu, kao „polkovnik“.
Ubistvo dahija
Uoči izbijanja Prvog srpskog ustanka on je već imao mrežu zaverenika, pa je odmah posle seče knezova u februaru 1804. mogao da podigne vojsku u celom Podunavlju. U maju te godine pohod je krunisao oslobađanjem Požarevca i odmah došao sa jedinicima pod Beograd.
Milenku Stojkoviću zapalo je da ubije četvoricu dahija - Kučuk Aliju, Mulu Jusufa, Fočić Mehmed-agu i Aganliju, koji su pobegli na dunavsko ostrvo Ada Kale. Posle okršaja koji je trajao osam sati, glave prve trojice, odrane i napunjene vunom, odnete su u Beograd veziru. Četvrtu dahijsku glavu, Aganlijinu, Stojkovićevi momci, perući je od krvi, ispustili su u Dunav...
Ugled i moć Milenko Stojković učvrstio je kod Ivankovca u leto 1805. hrabrom i mudrom pobedom nad Turcima, ključnom za dalji razvoj ustanka. Ostalo je zapisano da mu je uoči sudara dve vojske Hafiz-paša niški poručio da mu se skloni s puta, a da mu je Milenko odgovorio: „Rđa bio ako ti se uklonio!“ Sačekao ga je i do nogu potukao. Već naredne godine on je praktično gospodar Negotinske Krajine, a „prestonica“ mu se nalazi u Poreču, gradu kojeg više nema, a bio je blizu današnjeg Donjeg Milanovca. Tu je smestio i svoj harem.
U ono vreme, naime, na višeženstvo se nije gledalo popreko, pa je nekoliko vojvoda (Pavle Cukić, Petar Nikolajević Moler, Veljko Petrović) imalo po dve žene. Stojković je - i sam oženjen - još na početku ustanka, po osvajanju Rama na Dunavu, iz harema komandanta tvrđave poveo nekoliko žena sa sobom. A kad su 1807. srpske ustaničke vlasti u dve lađe Dunavom u Carigrad poslale udovice Turaka pobijenih pri oslobođanju Beograda, Stojković je presreo ovaj karavan i probrao najlepše. Njegov harem imao je u jednom trenutku 42 devojke i žene, i on ih je povremeno menjao. Onima kojih se zasitio ženio je svoje sluge i oficire, a decu iz harema davao je na usvajanje srpskim porodicama. „Stanarke“ harema je domaćinski ustupao uglednim gostima. Milan, stariji brat Miloša Obrenovića, tako se u Stojkovićevom haremu zarazio sifilisom, od kojeg je i umro u Bukureštu.
Služba u Rusiji
Čuvajući neprikosnovenu vlast u Poreču, Stojković se sukobio s Karađorđem. Odbio je da se povinuje naredbama ustaničkog rukovodstva, čak nije prihvatio ni funkciju ministra inostranih dela, pa je 1811. morao da beži u Rusiju. Pre toga raspustio je harem, a sve ljubavnice uredno je isplatio i zbrinuo. U progonstvo je poveo samo jednu od njih, izvesnu Katinku, s kojom se kasnije i oženio.Posle službe ruskom caru, umro je 1831. u jednoj varošici na Krimu, kao „polkovnik“.
Bogat miraz za ljubavnicu
Iz raspuštenog Stojkovićevog harema bila je i Jelenka, lepa Turkinja koja se pokrstila i uzela to ime. Služila je u kući Miloša Obrenovića, a zatim postala njegova ljubavnica. Narod ju je zvao „mala gospođa“, a njegovu venčanu ženu Ljubicu „velika“. Pod Ljubičinim pritiskom, Miloš je Jelenku udao za svog činovnika Teodora Herbeza, i dao joj miraz - zemljište na kojem se danas prostire beogradski Zeleni venac.