Višnja Stamenković je u Gornju Brnjicu, na imanje svoga brata, došla posle oružanih sukoba na Kosovu. Sa suprugom Žarkom je živela u Prištini, ali su posle povlačenja srpske vojske i policije, juna 1999. godine, došli su u Devet Jugović.
„Imala sam samo muža Žarka, koji je kidnapovan 1999. godine. Dece nismo imali“, započinje svoju priču Višnja Stamenković.
Ona živi u kontejneru u selu Gornja Brnjica, u opštini Priština. Kaže da se za smeštaj nije obraćala opštini Priština. Član je Udruženja nestalih i kidnapovanih Srba i kada ima neki problem, požali se rukovodstvu udruženja i izjada svojim koleginacama, koje imaju sličnu sudbinu.
Žarko Stamenković, rođen je 1960., a kidnapovan 22. juna 1999. godine, po podacima porodice, u prištinskom naselju Vranjevac, na putu od Prištine, prema selu Devet Jugovića.
„Kada mi je nestao Žarko, morala sam da odem iz Jugovića. Preselila sam se u Smederevo. Nisam mogla tamo da ostanem. Mislila sam da će Žarko da se vrati i eto…Skoro osamnaest godina tako… Doneli su neke kosti i rekli mi da su njegove“, nastavlja Višnja, pogleda uprtog na okolne šumarke.
Višnja nije prihvatila kosti koje su nadležni za pronalaženje kidnapovanih proglasili Žarkovim, a Žarka mrtvim.
Njeno srce se još uvek nada da će joj se muž vratiti, iako razum govori drugačije. Nije zadovoljna ni radom Komisije za nestala lica Vlade Srbije.
„Komisija za nestala lica mi je dala neke kosti, ko zna čije. Ja sam želela da vidim još nešto, da me ubede da je to moj muž, osim navodne DNK. Tražila sam da vidim lobanju, a oni su me pitali, zašto? Htela sam da vidim zube, jer znam zube svoga muža, imao je karakteristične…Rekli su i da je sve polomljeno, tako da ja ne verujem da je to moj muž“, nastavlja Višnja, ne želeći da kaže ko je razgovarao sa njom i ko je insistirao da prihvati navodne posmrtne ostatke svoga muža.
Napominje da joj Pošta Srbije, u kojoj je njen kidnapovani muž radio 24 godine, od dana njegovog nestanka, nije isplatila ni dinara.
Ovde bude mirno, mirno i odjedanput…
U baraci, koju joj je poklonila koleginica iz ambulante, Višnja nastavlja život u Gornjoj Brnjici. Kaže da živi, kako može i kako mora. Oko barake čuvarkuća, cveće koje retko koja kuća na Kosovu nema. Božur i čuvarkuća, simboli porodice, simboli opstanka i sreće srpskog doma, koji je Višnji neko razorio. Da li će se ikada saznati, ko? Kada bi se saznalo ko je Žarka, mirnog i vrednog, oteo dok se vraćao sa posla, u naselju Vranjevac, gde je po Višnjinim rečima poslednji put viđen, možda bi joj bilo lakše. Da preboli ne može nikada, ali barem da istina i pravda pomognu da se bol smanji.Pokazuje nam svoj „dom“.
U baraci, kao u „apoteci“. Uredno i sređeno. Prosto da se čovek zapita, zar može ovako da izgleda dvanaestak kvadrata? Na zidovima Žarkove slike, ikona krsne slave. Višnja ne plače, odavno su suze presušile. Blago se osmehuje, kao da se nada da je suprug vidi i da će ga svojim osmehom dozvati.
„Nema Žarka, ali više nema ni komšija. Odoše Srbi, kud ko. Ostalo još nekoliko kuća u selu. Stalno se prodaje, niko se ne vraća, imamo nove komšije i tako da sada živimo sa njima. Ovde nas ima nekoliko srpskih porodica, inače selo se prodalo, jedna kuća na jednu, druga na drugu stranu“, objašnjava Višnja, ogorčena i ljuta na sve, i na ove što prodaju i na ove što kupuju. Iz Višnjinog blagog pogleda, i pored oštrih reči, nazire se okean tuge i straha.
„Kako da se ne bojim kada su mi kidnapovali muža? Ovde bude mirno, mirno i odjedanput…A zlo se samo jednom desi. Vala na Kosovu nikada niste sigurni da možete da živite normalno“, priča Višnja, dodajući da se ne druži sa komšijama Albancima. Nažalost, ona je jedna od onih nesrećnih srpskih žena, koje više nikome ne veruju.
„Sa komšijama Albancima ne živim nikako, zato što mi je suprug kidnapovan, tako da samo kada moram da prođem pored njih ili nešto, prođem, ali komunikaciju nemam nikakvu“, nastavlja sada već povišenim tonom u glasu . Nažalost, teško će prihvatiti da nisu svi Albanci krivi za njenu nesreću i neizmernu tugu. Kada bi se otkrili zločinci, to bi već bila druga priča.
„Trenutno nam ne prave Albanci probleme, nema zastrašivanja, živimo relativno normalno, eto, ja na primer trčim svakog dana samo dole do šljivika, jer ne smem da idem kroz selo…Nisam sigurna da smem da šetam. Šetam znate zbog zdravlja, jer sam operisana od kancera i moram da šetam, ali ne smem kroz selo, nego moram da idem petsto metara, pa sve u krug“, objašnjava nam Višnja zašto trči i zašto to radi samo ustaljenom stazom.
Gornja Brnjica
Gornja Brnjica se nalazi na pet kilometara od Prištine, sa desne strane magistralnog puta prema Podujevu, u podnožju uzvišenja Golak, na Sićevačkoj reci. Selo je bilo mešovito i pre oružanih sukoba na Kosovu, u njemu je živelo oko 700 Srba, dok ih je danas ostalo oko tridesetak. Osnovna škola, koja se nalazi u centru sela, više ne radi, pa učenici, koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke, u školu idu u Donju Brnjicu, a srednjoškolci u Gračanicu. Crkva Svetih apostola Petra i Pavla, koja se nalazi na brdu iznad sela, po istorijskim dokumentima, datira iz perioda pre Kosovskog boja. Zanimljivo je da se jedan elitni restoran, čiji je vlasnik Albanac, nalazi na samo dvadesetak metara od seoske crkve i groblja.Ko god je otišao i osetio jednom slobodu, ovde se više ne vraća
Selo izgleda čudno. Stare, porušene, zapaljene i napuštene srpske kuće, na ogradama srpskih imanja table sa natpisom „na prodaju“, a sa druge strane, velelepne vile novih komšija Albanaca. U centru sela spomenik poginulim borcima Oslobodilačke vojske Kosova, na kome se vijori crveno crna albanska zastava. Na kraju sela, sa južne strane, groblje i crkva. Na srpskom groblju mnogo više mrtvih nego onih koji su ostli da žive u Gornjoj Brnjici. I svakog dana Srbi odlaze. Povratka ovde nema.
Bez nade u "bolje sutra"
„Ne verujem da će se iko više vratiti ovde i da će ikada više normalno da živimo. Ko god je otišao, nikada više neće da se vrati. U to sam ubeđena i sigurna sam. Ljudi idu gde im je lepo. Dosta im je ovog terora od kako smo rođeni. Stalno smo živeli u nekom strahu. Sećam se i u školu kada sam išla, uvek je neko morao da me prati, a i dan danas je tako, nažalost. Ko god ode, oseti slobodu i niko neće da se vrati“, objašnjava ova žena razloge odlaska Srba, onako kako ih ona vidi. Sluašjući Višnjinu „tešku“ životnu priču čovek pomisli da je jača od čelika. Rat, raseljeništvo, otmica muža, povratak na Kosovo, život u baraci i na kraju teška bolest. Zašto?
Višnja misli da je sve izazvano stresom i tugom. Ipak, Višnja polako gubi nadu u "bolje sutra".
„Budućnost ne vidim nikako. Kako? Kako da vidim svoju budućnost? Obolela sam od kancera, imala sam operacije, hemoterapije, zračne terapije. Sada sam hvala Bogu dobro“, rekla je na kraju Višnja.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(Gracanicaonline)