Svi vojnici koji su stradali u bici za Košare 1999. bili su heroji u pravom smislu te reči.
Pukovnik Duško Šljivančanin koji je i sam ranjen tokom tog napada prisetio se junaka koji se isticao po svojoj neustrašivosti.
"Svi zaslužuju da budu spomenuti, a ja bih pomenuo potporučnika Predraga Peđu Leovca. Bio je potporučnik koji je 1998. godine završio Vojnu akademiju, u avgustu mesecu su oni negde imali promociju. Potporučnik Peđa Leovac je raspoređen u naš bataljon, na dužnost komandira voda za intervencije. Negde krajem septembra 1998., on je u toku izvršenja zadatka ušao u minsko polje, koje je bilo postavljeno, opet sa teritorije Albanije i bio je teže ranjen. Geler ga je pogodio i skroz mu polomio deo vilice. Hitno je prebačen helikopterom na VMA. Kada sam ja došao na lice mesta, našao sam krvavi papir, koji su mi dali vojnici. Na papiru je bio nacrtan raspored ostalih mina, on je meni ostavio poruku, sa rasporedom mina, gde je njegova ostala puška sa porukom, da to razminiramo, da ne bi još neko stradao", priseća se Šljivančanin Leovca koji mu je svojom krvlju ispisao i ostavio poruku.
Leovac je izašao iz bolnice početkom januara 1999.
"Kada se pojavio kod mene, pitao sam ga pitao „Pa Predraže, zašto si došao, što se još nisi oporavio?“, a on kaže „Pa ja da sam mislio da se oporavljam, oporavljao bih se kod majke i kod bake gde imam uslove, ja sam došao kod svojih vojnika“. Nekoliko dana sam pokušavao da ga zadržim tu u kasarni, u Đakovici, on je opet došao kod mene, ja sam mu rekao „Pa oporavi se malo“, a on je meni rekao „Ne, ja idem kod svojih vojnika“. Ponovo je ušao u to minsko polje, koje mi nismo dirali da ne bi rizikovali živote ljudi i iz minskog polja uzeo svoju pušku. Poginuo je 17. aprila u rejonu karaule Košare", sa setom se prisetio pukovnik Šljivančanin.
(EPK)