Trudim se da budem i dobar suprug, otac i domaćin. Svako ima pravo da odabere i drugi put
- Reč je o konceptu u kakvom me još nije videla skopska i beogradska publika. Dovodim 25 muzičara iz Slovenije. Kad čovek čuje vojni orkestar, on odmah stvara predrasude i misli o nekim marševima i koračnicama, ali to nije to. Ovo su vrhunski džez muzičari koji su pod dirigentskom palicom Rudolfa Gasa.
Na početku ste i sami bili sumnjičavi kad ste dobili poziv?
- Znate, čovek je pun predrasuda i toga se treba čuvati, boriti i očistiti se od toga. Na moje veliko iznenađenje, taj bend zvuči onako kako sam samo mogao da sanjam. Uživanje je biti na tom persijskom tepihu.
Uskoro očekujemo vaš novi album s Miroslavom Tadićem?
- Da, taj album se već priprema. Međutim, Miroslav je sad u Americi, ja sviram, pa kad se uhvatimo, završićemo. Demo set lista je već ispisana.
Kako vidite današnju muzičku scenu?
- Nažalost, kompjuter je preuzeo primat. Danas se muzika proizvodi u spavaćoj sobi i ne možete da očekujete nešto spektakularno, jedino ako niste Mocart.
Uz vas kao rokera nikad nisu išli „seks, droga, rokenrol“.
- Tako je, uvek sam se trudio da te predrasude kod publike razbijem. Trudim se da budem i dobar suprug, otac i domaćin. To mi je normalno. Svako ima pravo da odabere seks, drogu i rokenrol, ali to je iluzija. To ne donosi sreću. Nuspojave za koje se mediji interesuju meni nisu važne. Mene zbunjuje medijska zainteresovanost za efemerno. Komentarišu se silikoni, nezgodne poze, novac, agresija... Ne mogu da verujem da se sve pretvorilo u efemeriju i traćeriju i brze vesti.
Kako opstajete izvan tog sveta?
- Gitara je moja pancir-košulja i psihijatar. Mnogo se bezbednije osećam kad je ona u mojoj ruci. Još kao tinejdžer sam u njoj tražio spas, prostor, teritoriju sam osvojio preko nje. Sad je ljubomorno držim i ne ispuštam je. Kad sam bez nje, neugodno mi je. Ona je moj štit. Jer kad napravite pesmu, više saznate o sebi, prilikom pravljenja teksta vi kopate po sopstvenoj unutrašnjosti. Kopate po duši i iznosite je napolje. Kada sviram, ne razmišljam o drugim problemima.
Kod nas su trenutno veliki protesti, a i kod vas u Makedoniji već duže vreme je nestabilna politička situacija.
- Pratim sve, ali ne uzimam aktivno učešće. Muzika je kao princip delovanja iznad svega, a politika je prilično prizemna i primitivna. Pokušavam da budem izvan toga, ali naravno da pratim i da me zabrinjava cela situacija koja u Makedoniji traje već duže. Pokušavam, koliko mogu, da ostanem po strani. Šta god da izjaviš na tu temu, razbucaju te, razvuku te na sve strane. To je igra, a ta pravila igre mi se ne dopadaju. Radije ću svirati gitaru nego podržavati ili napadati političare.
O filmovima
U POSLU NEMA MESTA ZA EMOCIJE
Autor ste muzike za mnoge legendarne filmove. Koliko je teško prilagoditi se rediteljskim željama?
- Za film s Goranom Paskaljevićem dobio sam silne nagrade. On mi je dao da stvaram muziku i pre nego što je snimio film. Tako je najbolje, prvo muzika, pa onda film. Uh, da, ali ume da bude i veoma bolno. Kad predložite neku temu, mislite da je genijalna, a oni kažu, pa nije baš za ovu scenu, karakter... Ja poludim, onda sam ljubomoran, nervozan, i kad mi kažu da nešto prepravim... U poslu ne smete biti emotivni. U muzici da. U poslu morate biti realni i ne uzimati k srcu.
Prijateljstvo
RADE MI JE KAO BRAT
U Beogradu je nedavno premijerno prikazan film „Oslobođenje Skoplja“ u režiji Radeta i Danila Šerbedžije, za koji ste pisali muziku.
- Rade i ja smo porodica. To je prijateljstvo koje prevazilazi i prijateljstvo. Drago mi je što sam bio deo predstave pre 40 godina i naravno sada filma. Ipak sam emotivno vezan za tu temu. Ta predstava je odredila pravac u kom ćemo se u karijeri kretati, a film je poštovanje koje sam dobio. One najznačajnije i najemotivnije scene su uz moju muziku i mnogo mi je drago zbog toga. Rad na filmu je privilegija.
Mona Cukić