Decenijama nakon Drugog svetskog rata nije ih lovio niko, iz posebnih razloga, ali potom stvari dolaze na svoje mesto.
Poslednji nacistički zločinac koji je postao aktuelan je Majkl Karkok. 98-godišnjeg penzionera koji u svojoj biografiji ima i detalj da je zapovedao izvesnom ukrajinskom SS-jedinicom, Poljska traži zbog pokolja nad civilima i spaljivanja poljskih sela oko grada Lublina u Drugom svetskom ratu. Zbog toga Poljska traži Karkokovo izručenje od SAD-a, tačnije iz Minesote, uprkos tome što je u međuvremenu postao američki državljanin.
Čak je lako moguće da je u prvim mesecima 1945. ovaj čovjek ratovao protiv partizana u sastavu 14. Vafen-SS divizije na samom severu Slovenije. 72 godine posle smiješi mu se i izručenje i sud i doživotna zatvorska kazna, koliko god to trajalo. Njegov je identitet pre četiri godine provalio AP, nakon čega je Marvin Hier iz Centra Simon Vizental izjavio da u SAD-u lako moguće da još uvek ima na stotine nacističkih zločinaca.
Lako je moguće čak da je to objaktivna procena smatraju mnogi u toj zemlji, na šta upućuje i činjenica da se svako malo nekoga od njih i uhvate. Ali se istovremeno javnost pita i kako je moguće da ih u SAD-u ima toliko mnogo. Tajm, AP i svi mediji koji se intenzivno bave praćenjem ostarelih nacista, navode da je to posledica toga što nekih 30 godina od kraja Drugog svetskog rata SAD nije progonio naciste koji su doseljavali. A zašto ih nisu progonili?
Prelomni trenutak dogodio se u 70-ima sa otkrićem niza nacista koji su živeli sasvim mirno i uživali sve blagodati ustava SAD-a. Jedan od najšokantnijih primera bilo je otkriće Hermine Braunštajner koja je 1971., kao tada 52-godišnjakinja, živela u Kvinsu u Njujorku. Simon vizental ju je zapravo otkrio još 1964., ali mu je trebalo sedam godina da se izbori da joj 1971. oduzmu američko državljanstvo i potom izruče SR Nemačkoj gdje su je osudili na doživotni zatvor.
Tada se otkrilo da je u logoru Majdanek bičevala žene do smrti, decu vitlala držeći ih za kosu i bacala pod kamione, lično vešala devojčice, trpala ljude u plinske komore, jednu je staricu čak nasmrt izgazila svojim vojničkim čizmama. Nakon nekoliko takvih skandala, ministarstvo pravosuđa osnovalo je Ured za posebne istrage (OSI), popularno znan i kao "odeljenje za lov na naciste", koji je od 1979. do 2008. pohvatao 83 ratna zločinca, naciste kao i kolaboracioniste i oduzeo im državljanstvo, proterao njih 62 i zabranio ulazak u zemlju za njih oko 200.
OSI je u jednom trenutku obedinjen sa Odeljenjem za ljudska prava i posebne progone, postavši agencija koja je 2010. objavila izveštaj koji objašnjava zašto SAD 30-ak godina nije lovio naciste i kako su uopšte u tolikom broju ušli u zemlju.
"Osnovna misija OSI-ja nije bila odgovoriti na takva pitanja. Ali se ono nametnulo samo nakon što su ispitanici tvrdili da su u zemlju dolazili po nalogu ili uz znanje vlasti SAD-a, navodno u zamenu za informacije ili usluge vladi tokom ili posle rata. OSI je doznao da su neki od optuženih stvarno svesno pušteni u zemlju. Amerika, koja se ponosila kao sigurno pribežište za progonjene, postala je u manjoj meri i sigurno pribežište progonitelja. Mnogi smatraju da je vladina kolaboracija sa takvima faustovsko breme, ostali to vide kao razumni moralni kompromis koji je nastao u nuždi."
Reč je bila o posledici Hladnog rata, takmičenja na svim područjima, srećom sa izuzetkom otvorenog vojnog sukoba, protiv bloka oko SSSR-a.
Stvarno da nisu svi nacisti koji su se uvukli u SAD bili takvog kalibra, naprosto je imigracija u SAD nakon rata bila takvih razmera da se veštiji zločinac lako mogao provući kroz sistem zbrinjavanja izbeglica. Istini za volju, ni pojedine zemlje Evrope nisu se najbolje snalazile u progonu nacista. Neki će kritičari reći da je bila reč čak i o svesnom miniranju pravosudnog ssistema, na primer u Nemačkoj u kojoj je objektivno bilo naprosto nemoguće zakonski progoniti sve koji su to po zakonu i zaslužili.
Bilo ih je previše, što je pokazao i proces u Nirnbergu. A to je onda značilo da su se mnogi visoki nacisti, SS-ovci provukli u CDU, CSU, čak i SPD, u politiku, biznis, pa tako i u pravosuđe. Decenijama je nemačko pravosuđe moralo da radi po zakonima koji su ubice iz Holokausta progonili zbog "običnih ubistava". Tek relativno nedavno to se pretvorilo u krivične progone za genocid, što je sudovima neopisivo olakšalo posao.
Tako je 2011. nagrabusio kao čuvar u logoru Sobibor Ukrajinac Džon Demjanjuk, otkriven u SAD-u, koga je nemačko pravosuđe proglasilo krivim za pomaganju u pokolju 28.060 logoraša. Utvrdili su da je on taj koji je osumnjičen, utvrdili su da jeste bio čuvar u logoru, da je znao što se događa i posledično je bilo jasno da je bio učesnik u jezivom zločinu.
Pravosuđima na Zapadu danas se žuri, i to jako, zbog procena da je danas na životu još samo 100.000 onih koji su preživeli holokaust i pokolje iz tog rata. Ipak, dok neki tvrde se više ne isplati pprogoniti naciste i i trganje za njima jer ih je sad već jako malo živih, statistike na koje se svojevremeno pozivao Vašington Post kažu da će nacističkih zločinaca na životu biti još i tokom 2040-ih, te da nema teorije da lov na naciste iz Drugog svetskog rata završi pre toga.
(Express.hr)