Albert Ajnštajn imao je posebnu tehniku koja je kombinovala dostupne resurse, infromacije i inspiraciju širom različitih disciplina kako bi stvorila originalne ideje.
Zvala se igra kombinatorikom.
Sam Ajnštajn skovao je ovu frazu nakon što je do nekih revolucionarnih ideja došao prilikom sviranja violine.
On je u pismu matematičaru Žaku Hadamardu opisao mentalni proces koji je od njega napravio jednog od najvećih genija na svetu.
Evo šta je napisao:
"Dragi moj kolega,
Pokušaću da što kraće odgovorim na neka od vaših pitanja. Nisam zadovoljan sobom zbgot tih odgovora i želim da odgovorim na još pitanja ako verujete da će to pružiti prednost vašem radu.
(A) Reči jezika, kako se izgovaraju i pišu, nemaju važnu ulogu u mom mehanizmu razmišljanja. Fizički entiteti koji služe kao elementi misli su sigurni znakovi i jasne slike koje mogu dobrovoljno biti reprodukovane i kombinovane.
Naravno, postoji veza između tih elemenata, kao i važni logički procesi. Jasno je da je želja da napokon dođemo do logički povezanih koncepata predstavlja emotivnu bazu za ovu prilično nejasnu igru sa pomenutim elementima. Ali sa psihološkog stanovništva, igranje kombinatorikom predstavlja ključnu stvar u produktivnom razmišljanju – pre nego što se uopšte stvori veza sa logičkom konstrukcijom u vidu reči ili drugih znakove koje možemo da prenesemo drugima.
(B) Gore pomenuti elementi su, u mom slučaju, vizuelni i muzički tipovi. Konvencionalne reči i drugi signali možemo koristiti tek kada uspešno završimo prvi deo i kada te stvari možemo da ponovimo kada god želimo.
(C) Igra sa ovim elementima bi trebalo da bude povezana sa određenim logičkim konekcijama koje tražimo.
(D) U fazi kada počinjemo da koristimo reči, kod mene su one samo u zvučnom obliku, teško je dostići potpunu svest".
Prosto rečeno, igra kombinatorikom otvara naše mentalne kanale tako što ulazi u druge. Drugim rečima, uzima dve nepovezane stvari i povezuje ih kako bi stvorila nove ideje.
U Ajnštajnovom slućaju, to je bilo sviranje violine. Vrlo često, kada bi imao neki problem, on bi zaboravio na posao i uzeo da svira violinu nekoliko sati. Tokom te pauze, često bi iznenada odbijao ideju koja bi mu pomogla da reši problem koji je pred njim.