Rekli su da smo četnici, da nismo dobrodošli i da je najbolje da odemo, kažu trinaestorica Srba koji su došli u selo Ljubožda kraj Istoka da obnove svoje popaljene domove.
Ide Uskrs, a mene boli duša... Jesam se vratio, ali kuća mi srušena, njivu mi oru Albanci. Prvi Vaskrs posle 18 godina slavim na svojoj zemlji, farbaćemo jaja, otići ću do manastira Gorioč da se pričestim. I sit ću se isplakati...
Ovako govori Mirko Simić (66), koji se pre 15 dana, posle 18 godina izbeglištva, vratio na kućni prag, u stvari, na svoju ruševinu u selu Ljubožda kraj Istoka u Metohiji. On i 12 njegovih komšija Srba povratnika smešteni su u kuću na vrh sela, spavaju na dušecima, gledaju odozgo ruševine svojih domova i pitaju se kud dalje i kako dalje.
Kraj Mirkovog dvorišta procvetala trešnja. - Iscvetala jeste, pogledaj samo kako se okitila beharom, a ko će je jesti, bog sami zna - kaže Mirkov komšija Radomir Ristić (59).
Procvetala trešnja... Radomir nije siguran da će je on obrati
Njih trinaestorica povratnika nadaju se novim kućama, da ostanu na svome, a nada daleka, neizvesna. Njihove kuće su razneli Albanci iz Ljubožde i okolnih sela. Njihovom povratku Albanci se nisu obradovali. - Rekli su nam da smo četnici, da nismo dobrodošli i da je najbolje da odemo - kažu Srbi.
Na njivi Radomira Ristića površine 30 ari Albanac iz sela napravio je kuću. - Dole u polju imam tri i po hektara, i ne znam ko ih obrađuje, ko seje i ko žanje... A ja sedim ovde na brdu, gledam moju kuću od 300 kvadrata, srušenu, moje njive i boli me srce - kaže Radomir.
Od kuće ostala ruševina... Mirko Simić
I Mirkove njive u Ljuboždi oru drugi. Albanci. Četiri i po hektara zlatne metohijske zemlje. - Po pravu jačega - kaže Mirko. - Od moje kuće ostao samo zidić. I on zarastao u travu. Eno tamo gde pase onaj konj. Tri i po hektara zemlje rade Albanci, nisam ni išao da obiđem, rekli nam da ne šetamo mnogo okolo. Nismo od Albanaca u selu očekivali dobrodošlicu, ali nismo ni ovoliku mržnju - ističe Milija Blagojević (65).
Neizvesna sudbina... Srbi povratnici u selo Ljubožda
Miodrag Tijanić imao je u Ljuboždi sve. Kuće, garaže, traktore, kombajne, štalu, pet hektara zemlje. Zgrade zapaljene, mašine pokradene, zemlju obrađuju drugi. Ispod sela nikla pšenica - na srpskim njivama, a tuđa. Mirko i Radomir, Milija, Miodrag gledaju... - Jeste lepo u Šumadiji, u Kraljevu, na Bumbarevom brdu, u Kragujevcu, ali ovde je lepše, drugi vazduh, drugačija zemlja, naša - kažu i zaćute.
Tuga srpska VIDEO SVOJU KUĆU I UMRO
Samo u Ljuboždi do juna 1999. godine živele su 42 srpske porodice. U izbeglištvo su krenuli sa vojskom koja se povlačila. Njih trinaestorica su se vratili. Nisu sigurni da li će opstati ili će morati ponovo u izbeglištvo. - Moj otac je tražio da dođe da vidi kuću, zemlju. Došao je, video, razboleo se i posle 20 dana umro - kaže Radomir Ristić.