Sedmočlana porodica Veljković, među kojima i troje maloletne dece, uzgaja na svom imaju 50 krava i 60 junica razne veličine i starosne dobi sa teladima, “simentalske” i američke rase “holštajn”, i dnevno isporuči mlekari “Gložane” oko 1000 litara mleka.“
"Nije lako, moj i radni dan moje supruge i roditelja počinje u 5, a završava se 21 čas, samo s pauzama za obroke. No, kada se nešto radi sa velikom ljubavi i stalnom željom da budeš najbolji, noge i glave ne bole. Hoću da kažem da se umor ne oseća“, objašnjava ovaj mladi i elokventni poljoprivrednik, koji u svom dvorištu ima i sve priključne mašine.
Selo Petrovac sa 108 stanovinika i sa tridesetak dece u lokalnoj školi, jedno je od najlepših u leskovačkom kraju zbog ušorenih kuća, nalik na one u vojvođanskim selima, ali i zato što je okruženo višnjcima i šljivama, inače poznato po proizvodnji tog voća, piše Jugmedia.
I Veljkovići se nisu odrekli uzgoja višanja, ni ratarskih kultura na sopstvenih 15 hektara, ali su na licitaciji uzeli pod zakup dodatnih 57 hektara, gde se njihova stada napasuju tokom jedne polovine godine, u toplim mesecima.
“A sve je počelo sa dve krave i 2 junice, koje je čuvao moj otac u malenoj štali. Ja sam završio poljoprivrednu školu, ne zato što sam morao, nego što sam želeo da ostanem na imanju, da ne idem u grad i da tamo radim za cvrkavicu. Došao sam na ideju da postepeno uvećavam stado. Kako se stado uvećavalo, tako smo štale dograđivali”, priča.
Tu ljubav prema životinjama, Saša i njegova supruga Maja, kao i deda Bora i baka Javorka, preneli su i na troje dece, na Stefana (12), Filipa (10) i Sašku (6), ljubimicu.
Svako u kući, priča Saša, ima svoje zaduženje. Baka kuva ručak, a on, supruga i otac nose glavni teret, dok deca rade lakše poslove, čiste štale.
U sezoni, kada treba stoku čuvati, saditi i brati pšenicu i kukuruz i kositi travu, angažuju se sezonski radnici.“E, to je tek najteži posao, iako u selu ima dosta mladih nezaposlenih, od kojih mnogi žive od socijalne pomoći, niko neće u štalu jer mu smrdi, a nisu baš raspoloženi ni za rad u polju”, žali se ovaj moderni srpski farmer, koji čuva i svinje i živinu, za svoje potrebe.
Ne žali se na državu, naprotiv, budući da za svoje krave i junice, a sve su sa pedigreom, dobija po 25 evra po grlu na godišnjem nivou i 7 dinara subvencije po litru mleka, koje, doduše, kasne.
“Od ovoga posla može normalno da se živi, ali ne može da se obogati. Vidite, mi živimo skromno”, pokazuje na onisku porodičnu kuću.
Na pitanje da li će svoj biznis ostaviti svojoj deci, odgovara pomalo neodlučno.
“Ne znam. Ako budu htela neka nastave, a ako reše da krenu drugim putem, supruga i ja ih nećemo sputavati”.
(Jugmedia/Milica Ivanović)