Slobodan Milošević, bivši predsednik Jugoslavije, koji je uhapšen 1. aprila 2001. godine, posle 90 dana izručen je Haškom tribunalu u najvećoj tajnosti, brzo i neprimetno.
Ni sam Milošević nije naslućivao da će tog 28. juna 2001, u akciji nazvanoj po golubici koju je na šetalištu svakodnevno hranio bajatim hlebom - „Golubica“, biti prebačen u sud koji nije priznavao. Tog dana, kao i svakog drugog, on je primao posete, šetao, hranio golubove, razgovarao sa nadzornikom. U ćeliju 1121 vratio se oko 16 sati, ručao kupus s mesom, a onda legao da se odmori.
Kuda me vodite?
- Ustanite i spremite se - kratko i vojnički se tadašnji upravnik zatvora Dragiša Blanuša oko 18 sati obratio Miloševiću, kog je zatekao kako u pidžami leži i čita knjigu.
- Gde idemo? Kuda me vodite? - bio je iznenađen.
- U Hag - kratko mu je odgovorio Blanuša.
Milošević je lagano ustao i zamolio:
- Upravniče, dozvolite bar da se javim supruzi, advokatima, da spakujem svoje stvari.
Blanuša je bio rešen da akciju završi brzo. Uhvatio ga je za mišicu desne ruke i kratko rekao:
- Požurite.
- Budite ljudi, dozvolite da se obučem - zamolio je bivši predsednik, a potom se lagano obukao i deo stvari spakovao u kofer. Izabrao je četiri knjige, neseser sa priborom za ličnu higijenu i obukao mantil. Pre ulaska u maricu još jednom se obratio upravniku:
- Upravniče, šta je ovo? Ovo nije u redu. Ovo je otmica. Mogu li sada da se javim supruzi?
Poslednja vožnja Slobodana Miloševića do Instituta trajala je svega petnaestak minuta. Na helidromu su već čekali haški istražitelji, dva policijska helikoptera i naoružani pratioci.
- Svaka vam čast. Dobro odrađen posao. Možete da isplatite ove ljude - rekao je Milošević uz teatralni pokret rukom kada je izašao iz vozila.
Čitanje optužnice i ono za šta ga terete nije želeo da sluša. Upravniku Blanuši, koji je tome prisustvovao, delovalo je kao da se namerno nezainteresovano osvrće unaokolo, posmatrajući sve prisutne prodornim pogledom. Dok je optužnica čitana, od stražara je uzeo cigaretu i zapalio je, a pokušao je i neobavezno da ćaska s njim. Na pitanje istražitelja da li želi advokata ili lekara, on je oćutao.
- Ja vas hapsim - rekao je istražitelj.
Danas je Vidovdan, Srbi
Milošević je napravio nekoliko koraka ka helikopteru, a onda se iznenada obratio šestorici stražara i upravniku zatvora.
- Znate li, danas je Vidovdan, Srbi!
Na trenutak je zastao, okrenuo se, zagledao u panoramu Beograda, pa potom u nebo, a onda se okrenuo i nastavio ka letelici koja je bila spremna za poletanje.
- Kako ste, momci? - upitao je pilote.
- Dobro, predsedniče - promrmljao je jedan od njih.
Tačno u 18.57 helikopter je poleteo ka NATO bazi u Tuzli, odakle je engleskim vojnim avionom iste večeri Slobodan Milošević odleteo u Hag.
Jelena Spasić
Odbio hašku optužnicu
To đubre neću ni da pipnem!
Slobodanu Miloševiću je tokom boravka u pritvoru Okružnog zatvora uručena haška optužnica, ali on nije hteo da potpiše da ju je primio, niti da je otvori.
- To đubre neću ni da pipnem. Ja sud u Hagu ne priznajem!
Sudija je koverat zakačio za rešetke zatvorske sobe i otišao. Milošević je odmah po njegovom odlasku zahtevao od stražara da optužnicu baci u kantu za smeće. Spisi su ostali na rešetkama čak i kad je on iz Bačvanske prebačen u Holandiju.
Skener /Kako je milošević govorio o svojim saradnicima/ Šta o posetama kažu političari Ivica Dačić
Jezda je lažov, Kertes za zatvor, a rade Marković je čestit čovek
U posetu Slobodanu Miloševiću, osim članova porodice, dolazili su i socijalisti Branislav Ivković, Bora Drakulović, Ivica Dačić, Slavica Đukić Dejanović, Dejan Backović, Dušan Bajatović, ali i Rus Mihail Kuznjecov i Bugarin Velko Valkanov. O posetama koje je primao i razgovorima koje je vodio kasnije je razgovarao sa suprugom Mirjanom Marković, koja ga je svakodnevno obilazila tokom 90 dana.
Dok su razgovarali o Ivkoviću i Dačiću, ona je upotrebila reči „đubreta, smradovi i bednici“. Sloba je komentarisao i da ima utisak da Dačić priča bezvezne priče i da sigurno ima određeni cilj. Ovako je govorio o drugim političarima:
O Jezdimiru Vasiljeviću:
- Zamislite koliko je čovek u stanju da laže. Priča da je pobegao iz zemlje zbog JUL. On je otišao 1993, a JUL je osnovan godinu dana kasnije.
O Mihalju Kertesu:
- Što Kertesa ne uhapse, nego ga puštaju da priča svašta.
O Radomiru Markoviću:
- Radeta Markovića, jednog čestitog čoveka, ucenjuju da prizna i svedoči da je primao naređenja od mene da čini krivična dela zbog kojih je u pritvoru.
D. L.
Nismo se slagali, to svi znaju
- Svi koji su doneli odluku o Miloševićevom izručenju treba da odgovaraju jer je Ustav Srbije zabranjivao izručenje naših državljana. To se odnosi i na Blanušu, jer je dozvolio da mu otmu pritvorenika, protivustavno. Tako da me ne zanima šta on piše. Što se Slobe tiče, svi znaju da se nismo slagali o budućnosti SPS, ja sam se zalagao za reformu stranke kako bi opstala u tom teškom vremenu, a on je bio protiv, čak je tražio i moje isključenje, što Glavni odbor nije podržao. Vreme je pokazalo da sam bio u pravu i da smo izgubili silno vreme u unutarpartijskim sukobima. Ali to nikad nije promenilo moj odnos prema njemu, pa smo pomagali njegovu odbranu.
Slavica Ðukić Dejanović
Najviše pitao o stranci i Miri
- Često sam posećivala Miloševića, razgovarali smo o opštim temama, ne o politici niti o bilo čemu što bi sad interesovalo javnost, bio je to razgovor dva drugara. Kao njegova drugarica, imala sam potrebu da idem da ga vidim, da on zna da mi u stranci mislimo na njega. Bio je vrlo informisan o svemu, pratio je sva tadašnja dešavanja i znao je da je u zatvoru da bi bio izručen u Hagu.
Od svega što se dešavalo najviše ga je zanimalo kako funkcioniše njegova supruga Mira, a bio je zabrinut i kad je Mariji puklo slepo crevo.
Nikada me nije doživljavao kao psihijatra, bio je jak, čvrst, njemu moja stručna pomoć nije bila potrebna.
Dušan Backović
Bio sam nervozan kad sam išao
- Sećam se da je bio maj kad sam ga posetio, da je bilo toplo, a da je prvo što sam zapazio kad sam ušao kod njega bilo da je obučen slojevito, kao da mu je bilo hladno. Bio sam nervozan što idem da se vidim s njim, imao sam zakazanu posetu u 10, a već sam u 9.15 bio u Okružnom zatvoru. Pitao sam ga: „Kako zdravlje?“, a on mi je odgovorio: „Ma pusti zdravlje, biće to u redu, pričaj šta ima novo.“ Ispričao sam mu dva-tri vica koji su se tih dana pričali o njemu, zabavilo ga je to. Pitao je za stranku, šta se dešava, a pušio je beli „davidov“, znao sam to i namerno sam poneo baš te cigarete kako bih mu ih ostavio, ali on nije hteo da ih uzme.