SUROVO Tokom ofanzive u Bosni, duševna bolnica na Romaniji je ostala otključana, pa se jedan duševni bolesnik našao u Beogradu i štapom isprebijao mog dedu
Ivan Ivanović (41) izbegava javno da govori o privatnom životu, ali je skupio snage da ispriča kako mu je deda Radovan ubijen, i to samo zato što je bio Srbin.
- Od svega što mi se dešavalo u detinjstvu najviše pamtim vreme provedeno s mojim dedom. Za mene je to bio najlepši period u životu. Nažalost, imao sam 16 godina kada je preminuo. To je bio nesrećan slučaj. Njega je ubio neki duševni bolesnik sa Romanije - započeo je Ivanović svoju ispovest u emisiji „Iz profila“, a potom detaljno ispričao šta se kobnog dana dogodilo.
- Tokom rata u Bosni, duševna bolnica na Romaniji i sanatorijum je, što bi rekao Đole Balašević, „ludnica je kanda otključana ostala“, i tip iz te ustanove se našao u Beogradu. Bo je jedan utorak, šest i petnaest ujutru, koliko se sećam. Pošto je bio pekar, deda je ustajao rano i uobičajeno je otišao da kupi novine čim se otvore trafike. Taj tip ga je pitao: „Čiča, je l‘ si ti Srbin?“, deda je rekao: „Jesam.“ E, tada mu se taj čovek iz čista mira obratio: „Danas moram da ubijem nekog Srbina“, nakon čega je uzeo dedin štap i njime ga prebio - seća se Ivanović.
On kaže da je njegov deda umro u bolnici od posledica batinanja.
- Deda je stvarno bio fizički jak i preživeo je te batine. Još nekih godinu dana proveo je po raznim bolnicama u pokušaju da se oporavi. Nažalost, nije uspeo u tome. Jednog dana se predao. To je za mene bilo strašno. Mnogo teško sam to podneo. U stvari, način na koji je on otišao za mene je bio neprihvatljiv. Nekako mi nije išao uz njega. Znam da sam uvek posle tog incidenta razmišljao: Pa deda je mogao da kaže: „Nisam Srbin, ja sam Crnogorac“ i verovatno se ništa ne bi dogodio - zaključio je on.
- Od svega što mi se dešavalo u detinjstvu najviše pamtim vreme provedeno s mojim dedom. Za mene je to bio najlepši period u životu. Nažalost, imao sam 16 godina kada je preminuo. To je bio nesrećan slučaj. Njega je ubio neki duševni bolesnik sa Romanije - započeo je Ivanović svoju ispovest u emisiji „Iz profila“, a potom detaljno ispričao šta se kobnog dana dogodilo.
- Tokom rata u Bosni, duševna bolnica na Romaniji i sanatorijum je, što bi rekao Đole Balašević, „ludnica je kanda otključana ostala“, i tip iz te ustanove se našao u Beogradu. Bo je jedan utorak, šest i petnaest ujutru, koliko se sećam. Pošto je bio pekar, deda je ustajao rano i uobičajeno je otišao da kupi novine čim se otvore trafike. Taj tip ga je pitao: „Čiča, je l‘ si ti Srbin?“, deda je rekao: „Jesam.“ E, tada mu se taj čovek iz čista mira obratio: „Danas moram da ubijem nekog Srbina“, nakon čega je uzeo dedin štap i njime ga prebio - seća se Ivanović.
On kaže da je njegov deda umro u bolnici od posledica batinanja.
- Deda je stvarno bio fizički jak i preživeo je te batine. Još nekih godinu dana proveo je po raznim bolnicama u pokušaju da se oporavi. Nažalost, nije uspeo u tome. Jednog dana se predao. To je za mene bilo strašno. Mnogo teško sam to podneo. U stvari, način na koji je on otišao za mene je bio neprihvatljiv. Nekako mi nije išao uz njega. Znam da sam uvek posle tog incidenta razmišljao: Pa deda je mogao da kaže: „Nisam Srbin, ja sam Crnogorac“ i verovatno se ništa ne bi dogodio - zaključio je on.
Tokom II svetskog rata
HRVATI POKUŠALI DA GA ZAKOLJU
Ivan Ivanović kaže da je njegov deda Radovan Ivanović preživeo Drugi svetski rat.
- To je bilo 1940, kad su hteli da ga zakolju Hrvati. Izbegao je tragediju kod Slatine, a nesreća ga je snašla u Beogradu. On je u mom životu bio posebna figura. Mnogo sam bio vezan za njega. Sećam da me je stalno vodio u crkvu, osećao je tu važnost da se poštuju relgijska obeležja i hvala mu na tome - rekao je Ivanović.