Legenda našeg fudbala Nemanja Vidić bio je gost čuvenog sportskog kanala ESPN i tom prilikom kao nikada do sada pričao o mnogim detaljima iz svog života i fudbalske karijere.
– Ostao sam da živim u Milanu, kada sam se povukao iz fudbala prošle godine. Sviđa mi se ovde. Hrana je dobra, vino takođe. Moraš da se razumeš u vina ako želiš da budeš trener, jer samo o tome oni pričaju posle utakmica. Želeo sam da malo uživam u životu posle duge igračke karijere, pa sam igrao golf, malo tenis, malo sam i putovao. Počeo sam da skijam, što mi ne ide loše, jer imam jake noge. Radio sam stvari koje nisam mogao dok sam igrao.
Vidić ni po završetku igračke karijere nije potpuno izašao iz fudbala. Naprotiv, sprema se za trenerku karijeru.
- Posle dugog odmora, želim da se vratim fudbalu. Menjam svoje stanje iz uživanja u pripremu za budućnost. Radim na dobijanju profesionalne trenerske licence u Engleskoj. Teško je, ali je dobar kurs i dobri su predavači, od Gereta Sautgejta do Maurisija Poketina. Na predavanjima su bili i Niki Bat, Dejvid Džejms, Najdžel Klaf i mnogi drugi bivši fudbaleri. Učim, ali ne želim da brzam, jer fudbal je više od igre sa loptom. Mnogo toga nisam znao o menadžerskom poslu, od odnosa prema medijima, odgovornosti prema igračima, psihologiji lidera...
Na pitanje da li je podržavao tim Crvene zvezde kada je postala prvak 1991. godine, Nemanja kaže.
- Imao sam 10 godina kada je Zvezda u Bariju postala prvak Evope, sećam se dobro. Mogao sam da nabrojim ceo tim, fudbal je bio moj život. Moj grad (Užice) je udaljen 200 kilometara od Beograda i ima dosta navijača Crvene zvezde, ali i Partizana. Uvek sam sanjao da igram za Zvezdu i voleo sam napadače, Pančeva, Prosinečkog, Savićevića, Jugovića... Zvezda je prvo dobila Bajern u gostima u polufinalu sa 2:1. Kakva utakmica! Zatim je u Beogradu bilo 2:2. Tu utakmicu sam snimio na kasetu koju sam kasnije gledao bezbroj puta na videu. Moj otac je bio ljut jer od mene nije mogao da gleda filmove. Posle smo u Bariju savladali Olimpik. Zvezda nije igrala dobro, ali smo pobedili. Danas tako nešto ne može da se dogodi u srpskom fudbalu. Veliki uspeh bi bio da se Zvezda plasira u Ligu šampiona. Ipak, Srbija i dalje "proizvodi" neverovatne fudbalere.
Vidić se tokom intervjua podsetio i bombardovanja 1999. godine.
- Bio sam u Beogradu sa Crvenom zvezdeom i dan-dva pre bombardovanja znao sam šta će da se dogodi. Čuo sam sirene. Nije bilo prijatno. Fudbal je zaustavljen. Čekao sam jednu noć tokom bombardovanja i zatim sam otišao u moj rodni grad na dva meseca. Bio sam veoma tužan, zgrade u mom gradu i Beogradu su bile pogođene. Oni su za strateške ciljeve uzeli zgrade koje su bile u centru grada. Telekomunikacioni centar je bio na 200 metara od moje kuće. Čuo sam veoma jak prasak jednog dana. Srećom, niko nije poginuo. Moj otac nije bilo daleko i ja sam bio van grada. Pozvao sam ga da vidim da li je dobro i bio je. Imao sam samo 18 godina i razmišljao sam samo o sebi i sutrašnjem danu. Da se to dogodi danas, bio bih prestravljen kao otac.
Svoj san Vidić je ostvario igranjem za Crvenu zvezdu.
– Svoj san sam ostvario kada sam imao 21 godinu. Igrao sam četiri godine za Zvezdu, postigao sam gol za pobedu na večitom derbiju u gostima protiv Partizana. Hteo sam da otrčim i uskočim među naše navijače, ali sam gol postigao na drugom kraju terena. Moj drug Vladimir Dimitrijević je umro nekoliko dana pre toga i nosio sam njegovu majicu. Došli smo zajedno u Zvezdu sa 15 godina, a on je preminuo od srčanog udara na treningu kada je imao 20 godina. Video sam ambulantna kola i otišao s njim u bolnicu. Bili smo nerazdvojni, kao braća. Imali smo iste snove... I dalje sam u kontaktu sa njegovim roditeljima. Ponosni su na svog sina, on je bio dobra osoba i veoma dobar fudbaler. Bio je talentovan kao i ja i pred njim je bila velika budućnost.
Posle četiri sezone u crveno-belom Vidić je otišao u Spartak iz Moskve.
- Bio mi je potreban novi izazov u karijeri, želeo sam da napredujem. Mogao sam da pređem u Italiju, ali Zvezda nije prihvatila ponudu. Ruska liga je jača od srpske i to je bio korak napred za mene. Rusija i Srbija imaju jake kulturne veze, bilo je i dosta drugih naših igrača u Rusiji i oni su mi pomogli da se adaptiram. Igrao sam tamo godinu i po dana, bilo je to baš ono što mi je trebalo, bolje nego da sam odmah otišao u Englesku.
I onda vam se javio Liverpul, došao je po vas?
– Jeste, razmenio sam nekoliko reči sa Rafom Benitezom. "Zdravo, kako si", "Hvala". Međutim, moja žena je pričala engleski i ona je razgovarala sa Liverpulom. Bili su zainteresovani, javili se, a onda ih nije bilo nekoliko nedelja. U međuvremenu je Mančester junajted došao po mene. Prvi i jedini put Ferguson je polako pričao sa mnom. Razumeo sam ga nekoliko reči... Rekao je da me prati, da mu se sviđam, gde želi da igram. Bio je jasan i precizan. Junajted je sve uradio brzo i posle tri dana sve je bilo gotovo.
Da li vam se dopala navijačka pesma: "Nemanja, ooo, on dolazi iz Srbije, on će da vas je*eno ubije"!
– Svidela mi se! Nije me vređala. Navijači su time pokazali da poštuju mene i ono što radim. Nisam ni znao da je reč o meni kada sam je prvi put čuo, jer sam potpuno fokusiran na utakmicu. Naravno da nisam ubica, niti su Srbi ubice, ali cenim to što su mi navijači spevali. Uvek sam imao dobar odnos sa fanovima Junajteda, jer su strpljivi, pevaju igračima čak i kada se izgubi utakmica.