Stručnjaci i analitičari ostali su pomalo zatečeni činjenicom da ustaljena pravila o džihadistima više ne vrede.
Ranije nije bilo uobičajeno da teroristi daju sve od sebe da bi i sami umrli", piše francuski politolog i profesor francuskog islama Olivije Roj koji je za Guardian analizirao novu generaciju džihadista. Kao glavni primer navodi da se proteklih 20 godina, od Kalida Kelkala, koji je bio vođa bombaškog napada na parisku železnicu 1995. godine, pa do napada u noćnom klubu Bataklan 2015. skoro svaki terorista u Francuskoj se razneo ili ga je ubila policija.
"Muhamed Merah, koji je ubio rabina i troje dece u jevrejskoj školi u Tuluzu 2012. godine, prvi je koristio rečenicu "Volimo smrt koliko vi volite život' koja se pripisuje Osami bin Ladenu, a koju danas koriste džihadisti. Sada smrt terorista više nije samo mogućnost ili nesrećan slučaj, već je postala primarni cilj njihovih planova", piše Roj i ističe da su na isti način smrću fascinirani i džihadisti koji se priključuju Islamskoj državi. Samoubilački napadi doživljavaju se kao krajnji cilj njihove borbe. U svakom slučaju ovakav sistematičan izbor smrti je novina.
"Počinitelji terorističkih napada u Francuskoj 70-ih i 80-ih, bez obzira na to da li bili povezani s Bliskim istokom ili ne, uvek su pažljivo planirali beg. Muslimanska tradicija, iako priznaje vrednost mučenika koji umiru u borbi, ne nagrađuje one koji se ističu u silnoj želji za smrću budući da se taj čin kosi s Božjom voljom", piše Roj.
Dakle, zašto su protekle dve decenije teroristi redovno birali smrt? Šta to govori o savremenom islamskom radikalizmu i o današnjem modernom društvu? Ova pitanja su sve relevantnija budući da je stav prema smrti neraskidivo vezan za činjenicu da je moderni džihadizam, barem na zapadu, ali i u Magrebu i Turskoj, pokret mladih koji nije samo izgrađen na religiji i kulturi već je povukao korenje i iz same kulture mladih.
Roj ističe da su sve revolucije privlačila energiju i žar mladih ljudi, ali malo koja se tako trudila da uništi ono što joj je prethodilo. Boljševička revolucija, na primer, odlučila je da stavi prošlost u muzeje radije nego da je pretvoriti u ruševine, a revolucija Islamske Republike Irana nikada nije razmišljala o bombardovanju Persepolisa.
"Ovakva dimenzija samodestrukcije nema nikakve veze s politikom Bliskog istoka. To je čak i kontraproduktivno kao strategija. Iako ID tvrdi da je njihova misija obnova kalifata, njihov nihilizam čini da je nemoguće postići političko rešenje, sudelovati u bilo kom obliku pregovora ili postići bilo kakvo stabilno društvo unutar njihovih granica. Kalifat je fantazija. To je mit o ideološkom entitetu koji stalno širi svoju teritoriju. Njegova strateška nemogućnost objašnjava zašto su oni koji se identifikuju s njim, umesto da se posvete interesima lokalnih Muslimana, odabrali put smrti. Nema političke perspektive, nema svetle budućnosti ili čak mesta za molitvu u miru. Ali, dok je koncept kalifata dio verskog fanatizma, isto se ne može reći i za želju za smrću", piše Roj i upozorava da samoubilački terorizam nije efikasan ni sa vojnog stanovišta.
"Kod suicidalnih napada nema racionalnosti", navodi on i dodaje da činjenica da se izvežbani vojnici koriste samo jednom nije racionalna. Osim toga, teroristički napadi zapadna društva ne bacaju na kolena već samo kod njih izazivaju kontrareakcije. Ono što zavodi i fascinira jeste ideja čistog revolta. Nasilje nije sredstvo, već je ono samo sebi svrha.
(Express.hr)