Setim se često moje bake i mirisa njenih belih vanilica tek ispečenih, punih džema, na stolu prekrivenim velikom kariranom mušemom u kuhinji obasjanoj suncem. Mama i ona bi pile kafu, a mene je uvek čekao sokić, naravno domaći, najčešće od višnje ili zove.
To je bilo vreme u kojem je problem bio koji ću crtani da gledam ili kod koje drugarice ću da idem. Onda je došla škola, pa ocene, pa opet bakin sto i mušema, sveske i časovi, domaći i sok od zove, višnje ili neki đus. Tu su bile uvek mrvice od lenje pite, urmašica, proje, sendviča, a sve bi to baka jendim potezom obrisala.
"Neka sine, nema veze, sad će baka", uvek je govorila.
Negde usput prošao je i prijemni, došla je gimnazija, pa smo sad mama, baka i ja zajedno pile kafe. Sad bih i ja nešto spremila, a na stolu bi zamirisale supe i čorbe, špagete ili neka tako laka jela. Nisam se usuđivala baš da se oprobam u sarmama i punjenim paprikama, a ni prebrancu i tim "našim" jelima, jednostavno, tu su baka i mama dominirale bez konkurencije.
Onda su došle one tihe priče oko okruglog stola, smešne situacije, poveravanja, kukanja kad bih se posvađala sa mamom ili tatom, kad bi me neko povredio. Sećam se jedne nožem napravljene poderotine koju sam napravila kada sam sekla na mušemi bez daske. Baka ni tad ni reč nije rekla, a karirani stolnjak je i dalje stajao netaknut, sve sa tim suvenirom, "ratnim".
Kroz tu rupicu su tekle i mnoge suze. Gorke, one ženske. Neutešne. Mnogo puta bi me tu baka tešila, grleći me i govoreći mi kako će sve da bude u redu, kako će sve to proći i kako sve to nije važno.
Koliko je bila u pravu!
Nije bilo važno. Jeste prošlo. Sve je prošlo... A onda više niko nije imao da me teši.
Otišli smo u bakin stan da sredimo stvari, i to je jednostavno moralo da se uradi.
U frižideru je bilo nekoliko flaša soka od višnje, pola flaše soka od kajsija i nekoliko tegli raznih džemova. Izvadila sam ih kao najveće blago i opet na onoj istoj mušemi lila najteže suze ikad.
Prsti su mi prešli preko one iste poderotine i talas neke mučne krivice me je preplavio. Mogla sam više, češće, bolje. Mogla sam još. Što nisam pazila i tada, što sam bila tvrdoglava, zašto nisam uzela dasku kada mi je milion puta rekla. Što nisam bila tu kad je spremala džemove, nego je uvek nekako sve bilo preče.
Ti sitni trenuci koji su proleteli, ukradeni trenuci stvarnog života, oteti od svih onih naizgled važnijih...sada su se ocrtavali kao staze po šarenim linijama večite mušeme uz koju sam odrasla.
Htela sam da je uzmem. Htela sam da je ne dam. Htela sam da je vratim. Ali vreme je takvo, ono teče i ide, neumitno i nepovratno. Sada imam svoju mušemu. I na njoj se prosipa sok uveliko. I sok, i kašice i mleko. Samo se nasmejem.
I čekam moje kafe sa mojom ćerkom. Sad smo mama i ja kao tim koji prenosi štafetu. Važno je imati šta. I pamtiti. I važne su vanilice.
Uvek.
(Dnevno/M.G.)