IVANJICA – Goran (52) i njegov sin Đrođe (24) Marković, iz ivanjičkog sela Pridvorica, u utorak su se motornom testerom odbranili od mečke koja je na njih nabasala i nasrnula dok su na šumskom putu ručali na trupcu, odmarajući se od seče šume!
- Žestok je susret bio! Kosa mi je dupke stajala na glavi, a noge se bile skratile da sam jedva dotrčao do motorne testere... Sreća pa je testera u mojim rukama koje su drhtale upalila iz drugog pokušaja, inače, ko zna šta bi bilo sa nama – prisećao se danas Goran susreta sa medvedom u šumi Crepunjik na planini Goliji, dvadesetak kilometara od Ivanjice.
Goran i njegov sin Đorđe, student, u utorak su na šumskom putu cepali drva, umorili se, pa su seli da se odmore, da ručaju na trupcu...
- Iznenada, na put je iskočila srna, a gotovo istovremeno, ispod puta čula se lomljava granja... Pričao sam na mobilni, kad je Đorđe povikao – „ene medveda“... Zakoračili smo ka medvedu, pomislio sam, toliko godina imam a nikad mečku uživo nisam vidio... Samo što smo napravili korak, Đorđe je viknuo – beži, ide ka nama - prisećao se danas Goran drame u Crepunjiku.
- Ni sam ne znam kako smo prekoračili, u letu preskočili nekoliko trupaca, vlaka koje su bile na putu... Povikao sam Đorđu, trči, beži, drži sekiru, ja ću motorku... Nekako smo dotrčali do iza traktora, Đrođe je zgrabio sekiru da se brani, ja motornu testeru, znam da su mi ruke drhtale, uopšte ne znam kako sam je upalio... Sreća pa je upalila iz drugog pokušaja, inače, ko zna šta bi bilo. Kad sam se okrenuo i pogledao, medved je već bio na petnaestak metara od nas... Kao tele, samo deblji... Pritisnuo sam gas, motorka je zaurlala i u tom trenutku, medved se dao u beg, nestao je ispod puta – priča Goran.
Na planini Goliji, u šumi Crepunjik, kaže Goran, meštani redovno leti nalaze stope medveda i to povelike.
- U trenutku kada je Đorđe ugledao medveda i povikao mi, ja sam telefonom pričao sa komšijom iz sela... U strahu nisam uspeo da isključim mobilni nego sam ga samo strpao u džep pa je komšija uživo slušao prenos naše bežanije... Posle, zove me, kaže, šta to bi Gorane, jeste li živi – priča Goran.
- U prvom trenutku nisam se ni uplašio, sve je to kratko trajalo... Strah je došao kasnije. Sreća je te nismo bili goloruki, te smo se odbranili, inače, da smo samo imali mobilne telefone u rukama, ko zna šta bi bilo – kaže Goranov sin Đorđe.
(Z. Šaponjić)