Apsolutno bih voleo da ostanem i živim u Srbiji. Međutim, ovde nemate sigurnost da po završenim studijama, ovde ili u inostranstvu, možete da se zaposlite i primenite svoje znanje. Većina mladih ljudi koje poznajem iz Centra za talente ili Petnice, koji idu na takmičenja i pobeđuju, oni koji uče i koji bi svojim znanjem mogli da doprinesu promeni sadašnjeg stanja u nauci i obrazovanju, namerava da ode iz zemlje.
Tako u intervjuu za najnoviji broj časopisa Nova ekonomija kaže Đorđe Ogrizović, učenik četvrte godine Treće beogradske gimnazije, koji je drugu godinu zaredom osvojio zlatnu medalju na Međunarodnoj konferenciji mladih naučnika koja je sredinom aprila održana u Štutgartu. Ogrizović je sa svojim istraživanjem u oblasti prečišćavanja voda i zaštite životne sredine pobedio u konkurenciji 220 istraživačkih radova predstavnika iz 27 zemalja.
U oktobru prošle godine Ogrizović je takođe osvojio prvu nagradu Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine za istraživački rad na temu prečišćavanja vode. Životna sredina je oblast koja ga najviše interesuje i od jeseni planira da upiše studije hemijskog inženjeringa. Zimus je dobio i poziv da poseti prestižni američki Univerzitet Stenford i razmotri studiranje tamo, a u međuvremenu se priprema za nova takmičenja.
Dve godine za redom osvajaš zlato na međunarodnim takmičenjima mladih naučnika. Koje istraživanje si predstavio ove godine na takmičenju?
– Uspeh na međunarodnim takmičenjima je direktan pokazatelj dobro vođene pripreme u Centru za talente, ali pre svega pravilno izvedenih istraživanja kod mentora prof. dr Borivoja Adnađevića. Ovogodišnje istraživanje se takođe odnosi na prečišćavanje vode procesom hidrodinamičke kavitacije, ali je sada ispitana mogućnost uklanjanja nafte tj. dizel ulja pomenutim procesom. Dobijeni su zanimljivi rezultati, ali je svakako potrebno da se i dalje radi na ovom istraživanju. Srpski tim je ostvario izuzetan uspeh, s obzirom da je osvojeno ukupno šest medalja, još tri srebra i dve bronze. Srebro su osvojili Emilija Jovanović, Ana Mijušković i Uroš Filipović, a branzane medalje poneli su Nikolina Marković i Fedor Filipović. Sledeća, 25. Međunarodna konferencija mladih naučnika biće održana u Beogradu, u aprilu 2018. godine.
Kakav je značaj takvih nagrada i na koji način one mogu da ti pomognu nadalje?
– Mene obraduje svaka nagrada, bilo na nacionalnom ili međunarodnom nivou, jer su nagrade potvrda da je ono što volim i čime se bavim priznato i pohvaljeno. Svakom priznanju predstoji ozbiljan rad i učenje, pa je najveća nagrada – stečeno znanje. Konkretno, ovakvi uspesi mogu da budu značajni za fakultet ili se mogu odnositi na stipendiju, ali to nikako nisu razlozi zbog kojih se takmičim.
Kako finansiraš odlaske na međunarodna takmičenja?
– Za sva međunarodna takmičenja na koja sam do sada išao, troškove su uvek snosili moji roditelji. Učestvovao sam na međunarodnim skupovima i takmičenjima na Krimu, u Krakovu, u Tveru kod Moskve, u Klužu u Rumuniji. Do sada su moji roditelji snosili sve troškove putovanja, takmičenja, što je po mom mišljenju potpuno pogrešno. Šta bi se dogodilo da oni nisu imali novca za sve te troškove svih ovih godina? Prvi put ove godine sam dobio novčana sredstva za Međunarodnu konferenciju mladih naučnika u Štutgartu sa koje sam nedavno doneo zlatnu medalju. Novac sam dobio iz Fonda za mlade talente grada Beograda, koji je dovoljan za troškove kotizacije i avionsku kartu. Velika je šteta što se nije znalo za Fond, pa sam od nas šestoro koji idemo na to takmičenje, samo ja dobio novac, dok su ostali plaćali takmičenje samostalno ili su tražili sponzore, kojih malo ima.
Čiji je to propust?
– Mislim da je verovatno propust nastao zato što nisu sve škole pravovremeno obaveštavale svoje đake. Dopis o konkursu se slao školama, ali zašto škole ne obaveštavaju svoje đake – ja to ne mogu da znam. Čujem od učenika iz drugih škola koji idu na takmičenja da njima za taj konkurs uopšte nisu javili. Nekom jave, nekom ne jave. U mojoj školi, Trećoj beogradskoj gimnaziji, nas o svemu redovno obaveštavaju. Imao sam, što se toga tiče, sreće. I stvarno mislim da to jeste sreća, jer ništa nije sistemski uređeno. Ali dobro, ovo je ipak prva godina kako Fond postoji, nadam se da će narednih godina biti drugačije.
Koliko obrazovni sistem u Srbiji uopšte vodi računa o talentovanoj deci?
– Na tom polju ne postoji sistemski plan ni u osnovnim školama, ni u srednjim, a ni kasnije na fakultetu. Postoje organizacije koje se bave mladim talentima, kao što su Centar za talente, Istraživačka stanica Petnica, gde ako želite, možete da odete da se prijavite. Ima mogućnosti, kao i uslova za rad, ali je problem što se kod nas sve svodi na samoinicijativu. Što se tiče mladih talenata, svede se sve na to da kada se ostvari neki uspeh, takva vest se preuveličava i prenosi pompezno, kao što je uostalom bilo i sa mojom nagradom. To se tada lepo predstavi, da mi imamo pametne i vredne učenike. I jeste to tačno, ali se sve brzo zaboravlja, dok mladi i pametni ljudi napuštaju Srbiju i rade u nekoj drugoj državi. Prosečno, Srbiju svakodnevno napusti 80 ljudi.
Kakvi su tvoji planovi?
– Apsolutno bih voleo da ostanem i živim u Srbiji. Međutim, ovde nemate podršku koja znači sigurnost da po završenim studijama bilo ovde ili u inostranstvu, možete da se zaposlite i primenite svoje znanje. I u ranijim periodima su mladi odlazili u inostranstvo, školovali se o trošku države ali su se onda vraćali i država je zahvaljujući njihovom znanju napredovala. Oni su bili ti koji su donosili evropske tendencije u kulturu, umetnost i nauku u Srbiju, a sada mi se čini da to donose konsultanti koje država plaća pa nas oni savetuju kako da primenimo potrebna znanja. I to nam je naravno potrebno, ali je potrebno i da se naši ljudi koji se školuju u inostranstvu ovde vrate.
Planiraš li da upišeš studije u inostranstvu?
– Sve donedavno sam bio siguran da ću osnovne studije završiti u Beogradu. Tokom zimskog raspusta dobio sam priliku da posetim Univerzitet Stenford i upoznam drugačiji pristup i način rada. Tamo sam tokom razgovora sa profesorima, i pošto sam video kako su organizovane studije, odlučio da ozbiljno razmislim o mogućnosti da i osnovne studije ipak završim u inostranstvu. Ali otići u inostranstvo po svaku cenu svakako nije uspeh, niti mislim da je to dobro.
Iz budžeta se izdvaja veoma malo novca za nauku i istraživanje. Koliko je u takvim uslovima moguće baviti se naučnim i straživačkim radom?
– Ne mislim da se ovde ne možete baviti naukom. Mi smo imali veliku podršku naših mentora sa različitih fakulteta i instituta i videli da je moguće baviti se naukom i istraživačkim radom u Srbiji. Ali, možda je ovde ipak samo reč o njihovom entuzijazmu.
Bio si i u Centru za talente i u Petnici. Obe institucije, kao i mnoge druge slične namene jedva opstaju. Kako doživljavaš to što državi nije u interesu da takve institucije podstiče i finansijski podržava?
– Zato što dugoročno tu mora da se ulaže novac, a da se ne postavlja pitanje da li će konkretni rezultati odmah biti vidljivi. I Centar i Petnica rade nekim svojim tempom, ritmom, i rezultati koje bi donela takva ulaganja ne mogu da se očekuju iste godine. Ovde niko nema vremena da čeka da prođe pet ili 10 godina da bi se videli rezultati, već sve mora odmah da se vidi, da bi se prikazalo kao veliki uspeh. Politički interes je presudan.
Šta bi promenio u obrazovnom sistemu u Srbiji?
– Mi imamo mlade koji su uspešni na takmičenjima, koji žele da rade, uče. Ne mislim da je potrebno izmeniti ceo sistem iznova, uvesti nešto sasvim novo. Treba ga razviti po principu da se podstiče kritičko mišljenje, da učite kako da se postavi pitanje i gde da se pronađe odgovor. Način na koji se prenosi gradivo učenicima ne sme da zavisi od individualnog pristupa profesora. Trebalo bi da bude sistemski uređeno kako će se kom gradivu pristupati. Učenici moraju da nauče da postavljaju pitanja, a ne da se toga plaše. Želja za temeljnim znanjem je trenutno pojedinačna, a ne masovna.
Zašto ih je strah da postave pitanja?
– Zato što se kritičko razmišljanje ne neguje dovoljno, ne pridaje mu se pažnja. Sve zavisi od pojedinačnih profesora koji sami podstiču takav pristup gradivu i sticanju znanja. Veliki problem predstavlja i nezainteresovanost samih učenika. Nije profesor u gimnaziji dužan da zna sve i da vam sve ispredaje. Treba da vas zainteresuje, a da onda vi sami o toj temi dodatno pitate, saznajete, istražujete.
Kako gledaš na položaj i ugled profesora danas u Srbiji?
– Teško je kada se zna da zbog lošeg materijalnog stanja, profesori imaju narušen ugled u društvu, a oni su ti koji sa svoje strane treba da prenose znanje mladima koji se stalno bune, raspravljaju. Roditelji sve češće pravdaju svoju decu, bez obzira na glupost koju je ono napravilo, pa više nema načina kako bi se uticalo na to dete. Ako nemate sreću da vam se interesovanja razvijaju u porodici, onda bi o tome trebalo da brine škola. A to škola najčešće ne radi. Škola će vas jedino podržati ako želite nečim da se bavite i to najviše na usmenom nivou. Sistem ocenjivanja je takođe postao obesmišljen, pogotovo u osnovnoj školi. Dolazimo u situaciju da na kraju svake školske godine ima sve više vukovaca, a da se ne zna šta je od toga realno.
Koje su posledice takvog pada kriterijuma?
– Mislim da je osnovna posledica što se time podstiče provlačenje kroz život. Ovde se ceni snalažljivost u smislu da se smatra da ste sposobni ako uspete da prevarite sistem. Dobio sam pet, nebitno je da li znam nešto. Konstantno se ovde stvara ta atmosfera da ako uspete da pređete sistem, proći ćete odlično u životu.
Šta misliš o uvođenju dualnog obrazovanja? Smatraš li da je to dobra ideja za budućnost mladih u ovih zemlji?
– Nije mi jasno gde bi se posle svi ti mladi ljudi zaposlili. Jer ako vi idete ka principu dualnog obrazovanja, to znači da imate nekakvu praksu i tokom srednjoškolskog perioda. Da, dualno obrazovanje bi bilo korisno kada bi privreda pružala podatke o tome koliko obučenih ljudi neke struke treba, ali prvo morate da imate jaku privredu, pa tek onda da idete ka tom cilju. Logično mi je da se prvo razvije jaka privreda, pa tek onda obrazovni sistem koji će takvu privredu podržavati. Mada ne smatram da sam stručan da o ovoj temi govorim.
Slažeš li se sa tim da se u Srbiji do posla ne može doći bez političke ili neke druge veze?
– Ne mislim da se do posla dolazi isključivo preko veza ili partijske knjižice, ali da biste došli do posla, a da nije preko veze, morate da znate nešto da radite. Ako ste se provlačili kroz čitav obrazovni sistem, vrlo je verovatno da ćete pokušati i do posla da dođete preko veze.
Šta vidiš kao najveći problem u društvu u kom živiš?
– Nemar i ravnodušnost. Čini mi se da je većina ljudi danas generalno nezadovoljna, da li svojim životom, poslom, prijateljima, prihvaćenošću, ugledom.
Da li veruješ političarima u Srbiji?
– Ne verujem im mnogo. Sve se svodi na iste fraze, sve zvuči toliko isto. Izjave političara više služe da društvo pravi šale sa njima, nego da im se veruje. Sve manje verujem da može nešto značajno da se promeni. Posebno kad čujem frazu: Mi ćemo ulagati u mlade ljude, da se vrate, da ovde rade… Nažalost, ne vidim da se dovoljno radi na tom polju. Većina mladih ljudi koje poznajem iz Centra za talente, koji idu na takmičenja i pobeđuju, oni koji uče i koji bi svojim znanjem mogli da doprinesu promeni sadašnjeg stanja u nauci i obrazovanju, namerava da ode iz zemlje.
(Nova ekonomija/Ana Krajnc) (Foto: Facebook/printscreen)