"Konačno imam snage da napišem nešto o svom bolnom iskustvu i periodu koji je trebalo da bude najsrećniji u mom životu. Nije da nije bio srećan, ali uz toliku bol teško je da se tog vremena prisećam sa osmehom na licu."
Mama jednogodišnjeg Rudija odlučila je da javno ispriča svoju priču o bolnom porođaju koji je na požurivanje lekara, gotovo u 42. nedelji trudnoće završen carskim rezom, a potom i mastitisom koji je usledio u narednim danima, piše Yumama.
"Dojenje za mene nimalo nije bilo lako. Mleko se pojavilo nakon pet dana. Nisam imala pojma da mu je potrebno toliko vremena. Čak nisam znala ni šta znači da mleko nadolazi. Niko mi nije rekao.
Na mom odeljenju ja sam bila jedina majka koja doji. Jedna žena je pokušala da doji svoju bebu, ali je nakon 12 sati prešla na mlečnu formulu zato što “nije imala mleka” (ni to njoj niko nije rekao). Dok su druge bebe spavale punih stomaka, moj sin je vrištao i plakao na mojim grudima cele noći. Šta je klaster dojenje - niko mi nije rekao.
Kada sam izašla iz porodilišta, problemi su tek počeli. Moja bradavica je doslovno pukla na pola. Nikada u životu nisam osetila takvu bol, strepela sam od svakog obroka, ali sam sa suzama u očima bila istrajna sve dok se nisam izlečila. Naravno, niko mi nije rekao da dojenje može da bude bolno, kao ni kako izgleda uspešno dojenje.
Kada je trebalo da svog sina dojim u javnosti, obično sam odlazila u kupatilo ili izmlazala mleko kod kuće i potom ga hranila na flašicu. Bilo mi je neprijatno zbog ljudi, što je rezultiralo začepljenjem kanala i zastojem mleka.
Onda je na red došao mastitis.
Sećam se da sam se budila drhteći u tri sata ujutru, stavljala na sebe sve moguće ogrtače i ćebad i potom hranila sina. Bol. Tresla sam se i znojila, ali se smrzavala do kostiju. U pet ujutru sam probudila dečka i rekla mu da moram u bolnicu. Očuh, koji je doktor, mi je izmerio temperaturu i dao paracetamol. Pokušala sam da zaspim, ali mi san nije dolazio na oči.
Do sedam sati nisam mogla da zaspim, a onda sam počela i da povraćam. Očuh mi je ponovo izmerio temperaturu. Ovog puta bila je prilično visoka - 40 stepeni. Tokom noći sam dobila i sepsu. Sve zbog toga što nisam umela da prepoznam suptilne znake mastitisa.
Dali su mi morfin, tablete protiv mučnine, najjače antibiotike koje su mogli da nađu i razdvojili me od bebe dve noći. Bila sam potpuno slomljena.
Dok sam bila u bolnici, nekoliko puta sam zatražila da mi daju pumpicu, jer kada ne bih praznila grudi, mastitis bi se samo pogoršao (kao što jeste). Sestre su mi odgovorile da imaju problem da nađu pumpicu, jer ima puno majki koje doje.
Imala bih još puno toga da ispričam o onome što mi se događalo, ali poenta je zapravo da je briga o ženama koje doje toliko loša, da osobe kao što sam ja, neiskusne po tom pitanju, bukvalno nemaju odakle da dobiju prave odgovore, odnosno, prave savete pre nego što sa bebom u naručju dođu kući.
Žene danas ne rađaju same, ali se zato očekuje da same doje i ne dele svoja iskustva. Zato imamo sve više slučajeva gde se ta veza između mame i bebe završi i pre nego što je uopšte počela. Zdravstveni sistem i društvo uopšte ne ohrabruju majke koje doje ili žele da doje. Dojenje je TEŠKO i potrebno ga je učiti i naučiti. Baš kao što je slučaj sa hodanjem, pričanjem, čitanjem i pisanjem... Možda je u pitanju prirodna stvar, ali ne dolazi uvek prirodno i od sebe.
I to je ono što je trebalo da znam, a nisam. Da je stopa dojenja veća, da se društvo uopšte bavi tim stvarima, mlade mame bi znale koliko dojenje može da bude teško na početku i išle bi na prenatalne časove, informisale se, čitale knjige, pridruživale se forumima i postavljale više pitanja. Ali mi to ne znamo, mi samo pretpostavljamo da je dojenje prirodna stvar i da će se sve samo od sebe dogoditi.
Zato što nam niko nikad nije ništa rekao."
Sa sajta Yumama preporučujemo još:
Šta pokloniti detetu za krštenje?
Neverovatna iskustva sa porođaja mame Mirjane nasmejaće vas i ohrabriti: Zar moj dečak da se rodi u liftu?!
Pred decom bez odeće: Kada je vreme da počnete da zaključavate vrata od kupatila?