Dve nedelje pre nego što je počinio samoubistvo počeo je o sebi razmišljati kao o čoveku koji se brine za svoju porodicu, kao ocu i mužu. Bio je jako nervozan i tih.
Od tog dana je prošlo deset godina, a danas gospođa Gembl-Holand misli da joj je muž pokazivao određene crvene zastavice u svojem ponašanju.
On je trpeo socijalne teskobe, nije voleo da bude u prepunim sobama, to mu se jednostavno nije sviđalo. Kad bi bio u takvim situacijama, bio je jako nervozan i tih, ponekad su mu se čak tresle i ruke. Ali živeli smo svoj živote oko tog njegovog problema, ja to nikad nisam spominjala, on bio jednostavno takav", priseća se Megan.
Seća se da je bila strašno pogođena njegovim samoubistvom i razmišljala je kako je mogao ostaviti ženu samu sa dvoje dece. Dilan je tad imao 6 godina, a Džejdana 9.
Nakon svega Megan je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj s kojim se i danas bori. Neki ljudi koje je smatrala prijateljima su samo nestali iz njenog života, a milioni pitanja koje je imala su ostali neodgovoreni. Dugo joj je trebalo da ponovo pronađe svoj mir.
Nekoliko meseci nakon smrti supruga prijateljica joj je usput u razgovoru spomenula da bi bila izvrsni socijalni radnik. Megan je to bila jedna potpuno nova ideja koja joj se jako svidela. Uskoro je upisala diplomski studije. Odlučila je posvetiti svoj život borbi protiv depresije. Pridružila se grupi za pomoć ljudima koji pate od depresije i tu je počeo njen novi put.
"Glasovi se trebaju čuti. Pogotovo kod muškaraca koji ne znaju da razgovaraju i izraze svoja osećanja. Uho koje sluša i ne osuđuje je plodno tlo da reči same krenu. Ljudima u depresiji je potrebno da im neko kaže da nisu sami, da nisu jedini koji se tako osećaju, da su ljudi oko njih koji ih slušaju i brinu se za njih. Nitko nije imun, svi se ponekad osećaju depresivno, bitno im je pružiti potporu na vreme", objašnjava Megan.
24sata.hr