Ljudi koji stalno kasne često su optimistični i nerealni, a takav način razmišljanja utiče na njihovu percepciju vremena. Oni to ne rade namerno, već iskreno veruju kako će uspeti da obave sve što su isplanirali i da će stići gde treba na vreme. Ali, taj plan im se uvek nekako izjalovi i tako stalno kasne, objašnjava Diana DeLonzor u svojoj knjizi "Never Be Late Again".
Autorka ove knjige tvrdi kako takvi ljudi često u svojoj memoriji imaju duboko urezano sećanje, koje može biti staro i do deset godina, kada su zaista uspeli da završe sve obaveze i da se pojave na vreme na dogovorenom mestu.
Profesor psihologije Džef Konte sa univerziteta u San Dijegu, uradio je istraživanje na tu temu - ispitao je dva tipa ličnosti - tip A (nestrpljivi i skloni takmičenju) i tip B (kreativni i opušteni). Pojedince sklone kašnjenju svrstao je u tip B.
Zadatak ispitanika iz obe grupe bio je da pokušaju da pogode koliko vremena je prošlo (a prošao je tačno jedan minut). Ljudi iz grupe A rekli su 58 sekundi, a iz grupe B 77 sekundi. Ovim je dokazao da ljudi koji stalno kasne zaista imaju drugačiju percepciju vremena, odnosno nemaju pravilan osećaj za prolaznost vremena.
Takođe, ovi tipovi ljudi se ne ljute kada drugi kasne, jer ih gledaju kroz širu sliku. Uz to su spontaniji, ne zamaraju se stvarima na koje ne mogu da utiču, npr. time što autobus kasni. Zato oko sebe šire pozitivnu energiju koja je drugima prijatna.
Takvi ljudi su u stanju da počnu sa pakovanjem kofera pet minuta pre polaska na put, da nađu smeštaj ili let u zadnji čas... Oni su optimistični i ne razmišljaju kako neće uspeti u tome što su naumili, pa makar to radili u zadnji čas.
Zbog toga mogu često biti uspešniji u životu i imaju šanse da duže žive od ljudi koji ne kasne nikada. Ali, imaju i oni svojih mana, kažu istraživači. Kako ne mogu kontrolisati vreme, tako često nemaju kontrolu ni nad novcem, nisu istrajni u npr. završetku dijete koju su započeli. Oni više žive za sadašnjost nego budućnost pa im i štednja za starost nije jača strana.
(24sata.hr)