Zloglasni Rajkers ajlend u Njujorku je jedan je od najvećih i najgorih zatvora na svetu, a četiri bivše robijašice pričaju o životu u tom paklu.
Mikrokosmos svega lošeg u američkom zatvorskom sistemu, kako naziva taj zatvor Njujork magazin, nalazi se na ostrvcetu na Ist Riveru, između Bronksa i međunarodnog aerodroma "La Gvardija" i "dom" je 10.000 zatvorenica.
Gradonačelnik Njuorka Bil de Blazio najavio je u martu da gradske vlasti planiraju da ga zatvore u narednih deset godina, ali ta vest o Rajkersu bila je daleko manje zapažena od drugih koje stižu odatle: u aprilu je procurio skandal da čuvarke ne daju robijašicama uloške i tampone, nego ih bacaju u vazduh pa se ove krvnički tuku i grabe. Prošle nedelje su dve bivše zatvorenice ispričale da ih je jedan čuvar stalno silovao, opisujući situaciju u Rajersu kao "perverznu kulturu silovanja i drugog seksualnog zlostavljanja". Čak i posetioci bivaju zlostavljani. Njujork magazin donosi priču četiri žene koje su preživele taj kazamat.
Tajiša Džekson (38) - Nikom nisam dala da me gazi
"Rajkers me napao i pre nego što sam prošla kroz kapiju. Pretili su mi još u zatvorskom autobusu. Zatvorenice te prvih nedelja ispituju da li si u bandi, da li voliš devojke. Žele da znaju sve o tebi i to se uvek izrodi u tuču. Iskušavaju te. Potukla sam se u prve dve nedelje. Kad sam izašla, sve su me okružile počele da ispituju gde sam bila, s kim sam sad. Znala sam da će me napasti, ali nisam se bojala. "Razbiću vas", rekla sam im. Znala sam da su iz bande Krv (Blood). Od tada sam i ja bila u Krvi. Nikom nisam dala da me zeza", priča Tajiša i kaže da je ulazak u bandu, iako samo da bi sačuvala život, nosio druge probleme.
"Sad sam morala da se brinem da li će me iseći tokom ručka. Samo si gledao ko će da nastrada danas", priča Tajiša, koja je robijala 1999-2000. U Rajkersu ima dosta starijih, i tek su oni ugroženi.
"Mlađi ih terali da im peru rublje ili su im krali stvari. Bilo je toliko ponižavajuće. Zašto to radiš ljudskom biću? Počela sam da branim starije i bolesne. Nisu bile jake kao ja", svedoči Tajiša, koja je u Njujorku otvorila sklonište za siromašne i slabe.
Prisila Gardipi-Lopez (36) - Porodica me molila da priznam da bi me pustili
"Uhapsili su me jer sam se vozila u autu u kom je bilo ukradenih stvari i poslali me u Rajkers. Bila sam u opštem odeljenju, bila sam u samici - praktično sam bila u svakom odeljenju. Porodica me pritiskala 'samo priznaj da te puste kući'. Baka mi je čuvala jedno dete, porodični prijatelj drugo. Konačno su mi našli novog advokata, priznala sam krivicu i dobila tri do sedam godina. Sve to samo zato što sam se vozila u tuđem automobilu", priča Prisila i dodaje da joj nisu dali ni da šalje mleko svojoj bebi.
Jedno dete je videla dvaput za prvih 15 meseci i nikad više do oslobađanja 2017, a zamalo je izgubila starateljstvo nad ćerkicom. Radila je kao medicinska setra u bolničkom odeljenju, a onda su je divljački napali, pa je završila u samici na tri meseca. Pokušavala je da sačuva zdrav razum čitajući knjige i pokušavajući da spava. Uhapšena je 2014. godine.
"Mislim da je toliko tuča zato što su ljudi frustrirani. Šta će se dogoditi ako se od 50 ljudi u sobi jedan naljuti? To je glavni problem, prenatrpanost. Posebno kad je tu niz različitih ljudi. Boravak u Rajkersu je jako stresan. Čak i kad ideš na sud, da ne veruješ kakav stres izaziva odlaak na sud. Tako mnogo očekuješ, nadaš se da ćeš kući, a onda ne odeš kući. Vraćaš se tamo."
Keti Mors (57) - Ne vraćam se tamo! Molim vas, ne vraćajte me!
"Diplomirala sam na Unverzitetu Rouen 1981. na odseku sa krivično pravo. Godinama sam bila pravnik na Menhetnu dok nisam ukrala od poslodavca. Tek sam rodila ćerkicu i bila sam u strahovitoj finansijskoj krizi. Izbrisala sam broj računa za uplatu i upisala broj svog računa. Uhapšena sam kad sam stala na crveno. Ćerkica mi je vrištala i plakala u sedištu za bebe. Vezali su me lisicama za klupu, pa sam je jednom rukom držala", priča Keti kako je završila u Rajersu, o kom je već čula sve najgore.
Druge zatvorenice su brzo saznale da je pravnica i pomislile su da je doušnica, pa ju je jedna grupa seksualno napala pod tušem. "Pretpostavljam da su htele da me nauče pameti", priča Keti, koja je svaki put kad je izlazila na sud molila da je ne vraćaju u zatvor.
"Rekla sam im da ću se ubiti ako me vrate, pa su me smestili na psihijatrijsko odeljenje, koje je gore od opšteg odeljenja. Bilo je kao u amfiteatru, ja i još 60 žena. Kretanje ti je ograničeno. Lekari i psiholozi dolaze kod tebejerti ne možeš da mrdaš. Ideš u toalet, a neko sedi na šolji do tebe. Obezbeđenje je minimalno, ali okužena si čedomorkama i zlostavljačicama dece", priča Keti, koja je uhapšena 2006, a oslobođena 2014.
Dona Hilton (52) - To su žene za koje niko ne mari
"Uhapsili su me 1985. i smestili u pritvor - to jest u samicu. Puštali su me samo pod tuš. Rekli su mi da je to zbog toga kako izgledam. Pojma nisam imala. Nikad pre nisam hapšena, nikad nisam bila u nevoljama. Nisam znala nšta o sistemu. Kad su mi govorili da uradim to i to, ja bih uradila", priča Dona, kojoj se duša cepala. Imala je noćne more, a od lekova koje je dobila otekao joj je jezik, bila je ošamućena, otežano je govorila. na sudu je bila sva smušena.
"Zatvorenice nisu odvojene po godinama, pa sam pričala sa ženama koje su moja starija ili mlađa verzija. O tim ženama niko nije vodio brigu. Bile su u sistemu jer je to bilo jedino mesto gde su dobijale hranu, odeću, predah. Čitala sam da De Blaio hoće da zatvori Rajkers i pretvori ga u park, da zasadi drveće. Zašto umesto toga ne postavi uličnu rasvetu u Braunsvilu (siromašno predgrađe)? Zašto ne asfaltira ulice? To će pomoći Rajkersu. Ljudi iz Braunsvila završe u Rajkersu jer nemaju ništa drugo. Da ne mislite da sam se prosto probudila i rekla - hajde da počinim zločin da bih otišla na doživotnu robiju? To ne ide tako", priča Dona, koja je robijala od 1985-86.
(Njujork magazin)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: