Nijedan vladar Rusije ni pre ni posle njega nije izvršio tako korenite i značajne promene kao ovaj čovek! Nijedan se nije usudio da toliko menja i bez pogovora se obračunava sa starim običajima i uvodi nove norme koje su se morale poštovati. Nijedan se nije tako surovo obračunavao sa neistomišljenicima i svima koji su se usudili da mu stanu na put, čak i unutar sopstvene porodice. Jednostavno rečeno - nijedan nije bio tako "Veliki" kao Petar Veliki.
Petar I Aleksejevič ili Petar Veliki bio je ruski car i imperator koji je vladao od 27. aprila 1682. pa sve do svoje smrti 1725. godine. Na presto je došao nakon mnogih dvorskih intriga i zavera.
U početku je vladao zajedno sa svojim slabim i bolesnim polubratom, Ivanom V koji je umro 1696. godine. Nakon Ivanove smrti, kad je postao car, nemilosrdno je ugušio bilo kakav tip otpora, pa čak i u sopstvenoj porodici.
Jednom kada je učvrstio svoju vlast Petar je javno objavio nešto o čemu se do tada samo šaputalo po retkim, bolje obrazovanim skupovima ljudi - ako želi da opstane, Rusija mora da se menja!
Petar se potpuno razlikovao od svojih prethodnika — bio je jednostavan u držanju i odevanju i nije voleo paradne ceremonije. Često se šetao ulicama prestonice kao običan građanin. Krajnje radoznalog duha, svoju politiku sprovodio je energično i nemilosrdno, imajući stalno pred očima snažnu i modernu Rusiju.
Do vladavine Petra Velikog Rusija je bila ogromna, ali zaostala feudalna zemlja, naseljena, u očima Zapadnog sveta, poludivljim plemenima koja ne mogu da budu ni valjani neprijatelji, a kamoli saveznici.
Četiri decenije kasnije, u trenutku smrti Petra Velikog ta slika je bila zauvek promenjena, a Rusija je postala vodeća evropska sila tog vremena.
Strelci su još od vremena Ivana Groznog bili elitna garda i telohranitelji ruskih careva. Usudili su se da se pobune tokom vremena kada je Petar bio u velikom proputovanju Evropom (baš kako bi video i upoznao običaje modernog sveta) i car im to nije oprostio.
Strelci su, kao vojna formacija, raspušteni, a mnogi od njih su mučeni, zakopani živi ili proterani u Sibir. Umesto njih, stvorio je Preobraženski puk i Semjonovski puk koji su postali jezgro nove, moderne, ruske stajaće vojske.
Verovatno poučen sopstvenim iskustvom (od prve žene, carice Jevdokije, Petar se razveo) smatrao je ugovorene brakove varvarskim običajem te je zabranio sklapanje brakova protiv volje budućih supružnika i proglasio je obaveznim da budući supružnici budu vereni najmanje šest nedelja tokom kojih bi mogli da se slobodno viđaju i bolje upoznaju.
Petrova poseta Zapadu uverila ga je da su mnogi evropski običaji bili napredniji od tradicionalnih ruskih. Petar je zato zapovedio svim svojim činovnicima i zvaničnicima da obriju brade i da nose odeću skrojenu po evropskoj modi. Od toga su bili izuzeti samo sveštenici, zemljoradnici i kočijaši.
Takođe je naredio svojim dvoranima da priređuju zabave po evropskim običajima, a žene iz viših staleža su morale da odlaze na društvene skupove, čime je prekinuta tradicionalna izolovanost u kojoj su do tada žene bile držane.
Petar Veliki izvršio je korenite promene u vojsci, prema zapadnim standardima. Plemstvu je nametnuo obaveznu službu državi bilo u administraciji bilo u vojsci, a vojnu hijerarhiju je uredio tako da su se unapređenja dobijala na osnovu zasluga, a ne porekla, tako da je svako ko je svojim delima zaslužio, mogao da dostigne visoke vojne činove.
Promene su se sastojale i u podeli na pešadiju, konjicu i artiljeriju, a takođe je uveo i mere održavanja regularnog poretka kopnene vojske i mornarice koje su se sastojale iz obavezne regrutacije kmetova i slobodnih ljudi bez stalnog mesta boravka ili stalnog zaposlenja. Uveo je obaveznu vojnu službu što mu je stvorilo vojsku od 300.000 stalnih vojnika i mornara zajedno sa rezervistima.
Da bi država mogla da izdržava toliku vojsku, bile su potrebne korenite promene u privredi i da industrijalizuje. Petar Veliki podigao je mnogo fabrika, brodogradilišta i radionica koje su imale privilegije i državne subvencije.
Radna snaga se obezbeđivala tako što je trgovcima i vlasnicima fabrika i rudnika bilo dozvoljeno da kupuju cela sela sa sve njihovim stanovnicima koji su morali da rade na imanjima svojih gospodara.
Od dolaska na vlast pa sve do svoje smrti, Petar Veliki je neprestano vodio ratove i širio zemlju. Ratovao je protiv Osmanskog carstva i Persije, ali je najveći i najvažniji sukob za vreme njegove vladavine bio Veliki severni rat - sukob sa Švedskom koji je trajao punih 21 godinu i koji je Rusiji doneo izlaz na Baltik, a samim tim i slobodan put u Zapadnu Evropu.
Nakon ove pobede Petar je dobio titulu "imperator i samodržac svjerosijski“. Nazvan je i "Ocem otadžbine“ i "Velikim“, a Rusija se počela zvanično nazivati "Ruska Imperija“, a sam Petar je zamenio titulu cara titulom "imperator sveruski“.
Na osvojenim teritorijama, u švedskoj pokrajini Ingriji, 1703. godine Petar je osnovao grad koji je nazvao Sankt Peterburg. Zabranio je gradnju kamenih građevina izvan granica grada pa su tako svi majstori zidari mogli učestvovati u podizanju novog grada koji će ubrzo postati i nova prestonica Rusije.
Petar Veliki je finansirao izgradnju nove prestonice drakonskim oporezivanjem plemstva, a hiljade seljaka iz unutrašnjosti Rusije bilo je na silu preseljeno kao radna snaga. Takođe su zatvorenici bili prisiljeni da rade na izgradnji grada.
Stvaranje Sankt Peterburga je s jedne strane značilo otvaranje Rusije u ekonomskom, političkom i intelektualnom smislu ka Evropi, a s druge strane, priznanje Rusije u svetu kao vojne i pomorske sile.
Petar je raspustio Boljarsku dumu i stvorio Praviteljstvujušči senat od 9 članova koji je imao apsolutnu vlast u slučaju carevog odsustva i čije se odluke nisu mogle sprovoditi u koliko nisu bile jednoglasno donete.
Osnovao je takođe ministarske kolegijume koji su bili podređeni Senatu, uveo je centralizam i državu administrativno podelio na 8 gubernija. Gubernije su bile dalje podeljene na provincije, okruge i srezove.
Petar je takođe reformisao vladajući aparat Pravoslavne crkve. Vlast u Crkvi je, do tada, tradicionalno bila u rukama moskovskog patrijarha. Nakon smrti patrijarha Adrijana, Petar je iskoristio trenutak, sprečio izbor novog poglavara i umesto toga sebe postavio za poglavara Crkve.
Nakon toga Petar je sasvim ukinuo patrijaršiju, a crkvena uprava je preneta na Sveti praviteljstvujušči sinod, savet sastavljen od 10 sveštenika na čijem čelu se nalazilo svetovno lice i koji preuzima dužnosti patrijarha i njegovog zamenika, a bio je u direktnoj nadležnosti cara. Ovom reformom crkva je više nego ikada bila potčinjena svetovnoj vlasti.
Foto: Profimedia