Srce legendarnog glumca Milorada Mandića Mande iznenada je prestalo da kuca pre godinu dana, na premijeri komada „Petar Pan“. Povodom godišnjice obeležavanja njegovog odlaska, porodica je dala pomen, a brojne kolege i prijatelji došli su da zapale sveću u znak sećanja na Mandu.
Osim supruge Anastasije Anje Mandić, među kolegama koje su se juče pojavili da odaju počast našli su se Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Boda Ninković, Branka Pujić, Radoš Bajić, Dragan Petrović Pele, Ivan Bosiljčić, Goran Jeftić, Milan Kalinić i mnogi drugi.
Mandin optimizam i duh, kao i brojne uloge koje je ostvario u svojoj karijeri, kolege i prijatelji nikada neće zaboraviti, a tuga zbog njegovog odlaska ista je kao i 15. juna prošle godine.
Scenarista i reditelj Radoš Bajić govori kolika je praznina od kada Mande nema, kao i da srpski narod ne sme da prestane da pominje takvog čoveka.
"Pre svega je obeležavanje godišnjice velike tragedije i velikog gubitka njegove porodice, našeg i mog gubitka. Rekao bih, gubitak filmske kulture. Bio je veliki broj ljudi i veliki broj kolega. Kada se završila služba, stajali smo nepomično. Niko se nije pomerao. Mnogo je velika ta praznina. Ja prosto imam potrebu i obavezu da govorim, imam obavezu zbog njega da pričam o tome jer o njemu mora da se govori. Mora da se priča jer je on to zaslužio. Prerano je otišao, čovek je imao 55 godina. Otišao je čovek, a dlanom o dlan prošla je godina", pun emocija govori Radoš.
"Ima jedna izjava u srpskom narodu, koja kaže: „Teško onom koga nema“. Rekao je nešto jedan divan čovek Petar. Kada nam se obratio, rekao je: „Ja znam da nas duboke plave oči našeg Mande sada gledaju“. To je divno. Treba verovati da ljudska duša nikada ne umire. Veoma tužno i veoma dostojanstveno, neka počiva u miru, a njegovi naslednici neka čuvaju uspomenu. Što se mene lično tiče, ja osećam ogroman gubitak i podjednako je teško kao i pre godinu dana. Prosto, to ne može da se utuvi u glavu da ga nema", kaže Radoš. Ispričao je i detalje poslednjeg razgovora sa Mandom:
"U sećanje mi snažno ostaje urezan razgovor koji sam vodio tri dana pred njegovu smrt. Snimali smo zajedno poslednji ciklus serije u jednom selu kod Sopota na Kosmaju i krenuli smo kući. Tada smo pričali kao rođena braća i dotakli smo se nekih velikih tema. On je bio rezigniran, setan, umoran, bio je ljut i na neki način nezadovoljan, sve mu se nekako skupilo. A sećam se igrao je tih dana lik Milašina tako briljantno, svi smo bili zadivljeni. Bio je precizan, maštovit, disciplinovan, a u sebi je čuvao neke muke, strahove i sekiracije. I gluma mu je bila terapija, a najviše ga je nekako mučilo i najveće razočaranje bilo, kako je tada govorio, to što se Pozorište "Boško Buha" tako sporo adaptira. To je za mene najsnažnije osećanje koje čuvam i do sada nikome nisam otkrio ovaj razgovor".
(Kurir.rs/Alo/Tamara Veličković, Foto: Dado Đilas, Marina Lopičić)