Život piše neverovatne priče božjim perom.
Ovaj istinit događaj prepričala mi je baka. Bilo je to 1960. godine. Kao dvadesetogodišnjakinja počela je raditi u fabrici tekstila. Vikendom je izlazila na igranke sa sestrom Nadom i njenim mužem Brankom. U njihovom selu živeo je bogati poljoprivrednik Miloš. Strah i trepet. Veliki gazda. Prgav, ozbiljan i strog. Imao je najveće imanje, najbrojnije stado, najplodniju zemlju i najlepšu ženu Evu. Ona mu je rodila tri ćerke, ali je Miloš celog života želeo sina naslednika. Ta želja je prelazila u patnju i očaj, a zatim u srdnju i bes. Nakon što je Eva rodila i četvrtu devojčicu, Miloš je odlučio da presudi novorođenom detetu. Jedne tihe noći u kojoj se nije čuo ni lavež pasa, istrgao je bebu iz kolevke i pomračenog uma krenuo potpisati smrtnu kaznu za nju. Miloš je prošao pored male kućice uz prugu, nešto nalik na portirnicu. Imao je na sebi dug i širok mantil ispod kojeg je krio bebu.
Bio je vidno nervozan. Kratko se javio otpravniku Branku, a zatim žurno nastavio krupnim koracima ka železničkoj stanici. Branku nije promaklo kako je Miloš bio napet i čudan. Osetio je veliku neprijatnost u stomaku. Miloš je stigao na prugu sa namerom da dete ostavi na šinama kako bi je voz usmrtio. Otpravnik Branko je u gluvo doba noći čuo detinji plač. Iz daljine se čuo zvuk lokomotive. Izašao je da sačeka voz i na pedeset metara od ulaza u stanicu pod prigušenim svetlom fenjera koje je koso padalo na prugu, ugledao je nešto. U prvi mah je iz daleka mislio da je komad garderobe ili neka životinjica,ali kada se potpuno približio ugledao je bebu. Uzeo je u naručje. Bila je promrzla, krupnih kosih očiju i tamne kose. Odmah se setio Miloša i trenutka kada ga je video da nešto nosi. Sada mu je bez dileme bilo jasno da je reč o bebi koju je Miloš ostavio. Nada i Branko nisu imali dece, te su prihvatili devojčicu kao dar od Gospoda. Odneo je kući, kroz par dana su je usvojili i dali joj ime Vera. Po selu se pričalo kako je dete nestalo. Komšije su odlazile u posetu, a deteta nije bilo. Miloš je to vešto opravdao pričom kako se dete razbolelo i kako je on kao bogat čovek odneo u tada najbolju bolnicu gde je do oporavka čuvaju neki rođaci. Eva je potvrđivala njegove laži u strahu od nasilja. Posle bi već izmislili neku priču za dalje, mada svako čudo tri dana traje, pa tako bi zaboravili i na ovo. Prestalo bi se govoriti, zataškalo bi se, a i ko sme da se zameri velikom Milošu.
On je bio glavni u selu. Njegova reč bila je svetinja i niko je nije smeo opovrgnuti. Samo su Branko i Nada znali pravu istinu koju su krili kao zmija noge. Zavoleli su Veru kao svoje dete. Bili su je spremni čuvati i braniti svojim životima ako treba. Kada je Vera napunila dva meseca, tako je Nada primetila da nešto nije u redu sa njenim vidom. Nije pratila predmete, na poznata lica nije reagovala niti je pokušavala da dohvati viseće igračke iznad krevetića. Pregled kod oftalmologa potvrdio je njihovu najgoru sumnju. Vera je bila slepa. Rasla je u mraku, ali okružena ljubavlju, toplinom, porodičnom srećom.
Miloš nikada nije saznao da je spasena, niti ga je interesovala. Mada, pošto nije čuo vesti o skorašnjoj nesreći, pretpostavio je da je neko pronašao i uzeo dete. Eva je patila, sve dok sledeće godine nije rodila muško.Tada je mala Vera u potpunosti zaboravljena. Ali, ne gradi se sreća na tuđoj nesreći. Miloš je ostvario svoj san, dobio je muško dete ali je nedugo nakon toga umro. Nije mu se dalo da uživa u sinu. Nada i Branko su devojčicu vodili od lekara do lekara, od bioenergičara do nadrilekara i vračara, ali joj nije bilo leka. Vera je napunila šest godina. Ni jedan lekar nije imao ništa pozitivno i ohrabrujuće da im saopšti. Nada je čeznula da pokušaju delimično da joj vrate vid, barem na jedno oko. Poslednja nada, a nada zadnja umire, bio je manastir Ostrog za koji je čula čudesne priče.
Neverovatne za doživeti, nestvarne za poverovati. Priče o ozdravljenju i isceljenju od raznih bolesti. Odlučili su da pokušaju i već sledeći dan krenuli u Crnu Goru. Noćili su tri dana u manastiru. Duhovnici su se molili nad njom, izlivali blagoslove, prizivali isceljenje kroz Duha svetog. Zadnje noći, Vera je usnula anđela koji joj je rekao: “Dođi k’ meni”. Ona se trgla i otvorila sanjive oči kako bi pošla ka njemu. Vrisnula je u neverici. Rekla je Nadi da vidi svetlost. Odlučili su da ostanu još par dana. Vera je počela da nazire senke, vidi obrise kroz maglu, a zatim je i potpuno progledala. Prvi put je videla nebo, cveće, sunce, roditelje, drugare, sebe. Oduševljenju i zahvalnosti nije bilo kraja. Tekli su dani za danom,godina za godinom, Vera je izrasla u prelepu mladu devojku. Nisu znali šta da rade, došlo je vreme da joj kažu istinu i otkriju joj dugo čuvanu najmračniju tajnu o njenom poreklu. A, istina je bila takva kakva jeste, bolna, surova, šokantna, teška. Vera je bila razočarana, skrhana, slomljena, povređena. Danima nije jela niti pila. Nije izlazila iz sobe niti pričala sa ukućanima. Eva je sa nevericom prihvatila da je Vera njena, da je živa i zdrava. Svi su isplakali more suza, ali su bili svesni da su skinuli veliki teret sa pleća i da je moralo tako, sa dubokim uzdahom privodu priču kraju baba Jelica. Posle svega što joj se desilo ipak je u duši zadovoljna jer je molitvama Svetog Vasilija Ostroškog progledala i dobila priliku da ostatak života provede sa porodicom i decom uživajući u čarima koje život nosi.
(Kurir.rs/Velimir Remić/verujemuboga)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Čudo: Izgoreo stan, ostale samo ikone!