ANITA MANČIĆ ZA KURIR: Danas svi peru ruke od kulture
Mnogi zakoni su izglasani. Loši, katastrofalni, čak i za vreme vlasti demokrata. Čujemo izjave: „Nismo mi, oni su.“ Upiru prstom jedni u druge. Šta mi imamo od toga?
U moru festivala, nagrada, priznanja, svi smo postali dobitnici, ne sagledavajući da smo, kad je naša umetnost u pitanju, svi postali suštinski gubitnici, kaže Anita Mančić povodom nedavnog presedana koji su izglasali Miki Manojlović i žiri Sterijinog pozorja, a koji je izazvao buru i razdor među umetnicima.
Glumicu sa pet Sterijinih nagrada, što je najveći broj dosad, posetili smo između proba u JDP kako bismo čuli i njenu stranu priče.
- Želim da zahvalim vašim novinama jer ste mi vi jedini dali priliku da prokomentarišem presedan koji se dogodio. Radim u pozorištu 25 godina i uvek sam govorila da je pozorište moj život. Ne samo ja već i drugi koji su bili deo Sterijinog pozorja, pamte nekadašnje velike trenutke istog. Znaju da sada nešto mora da se menja. U današnjem trenutku, kada se bira najbolji među najgorima ili najbolji među prosečnima, svaka nagrada gubi značaj i smisao. Ovakva odluka je trebalo da se donese mnogo ranije. Izgleda da je nama potreban nokaut da bi se nešto pokrenulo.
Zašto smatrate da je ta odluka ispravna?
- Mislim da su članovi žirija, ako pažljivo pročitate oba obrazloženja, dovoljno objasnili. To je pet eminentnih umetnika koji su doneli odluku, pozivajući sve nas da nađemo „zajednička rešenja zarad ostvarenja zajedničkog cilja - borbe za pravu, beskompromisnu umetnost, dostojnu Sterije i osnivača Pozorja“. Šta je tu nejasno? Ne želeći da uvrede kolege, ni publiku, oni pozivaju sve nas da se zapitamo gde smo i koji su naši ciljevi. Šta se dešava s kulturom u ovoj državi? Danas napraviti predstavu? U ovakvim okolnostima? Fascinantno umeće! Ali takva činjenica nama umetnicima ne bi trebalo da bude alibi za nekvalitetna dela. Naša odgovornost i naš zadatak je da čuvamo i negujemo pozorišnu umetnost i da, bez obzira na uslove, stremimo najvišim vrednostima. Šta je tu sporno?
Kako komentarišete procenu mnogih da je nagradu trebalo da odnese Kokan Mladenović?
- Što bi Šekspir rekao: „Prazne tikve prave veću buku.“ Toliko o tome. Ali ono što ovih dana deluje zastrašujuće i poražavajuće za svakoga ko se oseća kao čovek jeste metastaza mržnje usmerena ka jednom čoveku. Nemamo prava da zarad ličnog nezadovoljstva ili ciljeva progonimo i obezvređujemo jednog od naših najvećih umetnika Mikija Manojlovića. Da dovodimo u pitanje njegov život i dela, njegova priznanja, njegov dar. Osuđujući ga za činjenice koje ne želimo da čujemo, mi tom umetniku osporavamo pravo na slobodu i duh, pravo na mišljenje. Nisam deo i ne želim da budem deo mase koja je sposobna da vulgarizuje svačiji život. Miki je ogroman umetnik i teško da mu to iko može oduzeti. Da nema velikih kao što je on, ne bi postojali ni prosečni, ni loši. Nismo svi isti. To je izgleda postalo nedopustivo, različitost i uspeh se ne praštaju.
Mislite li da nemamo pravo različitog, a pogotovu političkog mišljenja?
- Što se politike tiče, trebalo bi da budem ono treće oko i da sve i svakoga posmatram kritički. Nažalost, nisam sigurna da je u ovoj zemlji popularno imati mišljenje i stav. Pa zamislite da sam ja pasionirani ljubitelj fontana. I da svuda, po celom svetu, obilazim i fotografišem fontane. I sad, igrom slučaja, meni se dopadne fontana na Slaviji. Da li smem to da kažem, a da ne budem simpatizer neke političke partije? Da ne budem za ove ili protiv onih. Da li treba da me je strah da će me neko iza ćoška zbog toga gađati ciglom? Živim li u takvoj zemlji? Da li smem da govorim baš sve što mislim, iako sam svesna situacije u zemlji? Ovde je nekom dozvoljeno da govori, pa makar to bile i neistine, a nekom ne.
Ima li sve više cenzure?
- Protivnik sam cenzure, ali moram priznati da sloboda štampe često otvara prostor za neistinu i tako daje priliku javnom obmanjivanju. Ko danas govori, zašto i u interesu čega? Gde je odgovornost javne reči? Pre neki dan sam u Politici pročitala da Miki treba da vrati Dobričin prsten. To je nagrada za životno delo. Priznanje Udruženja dramskih umetnika. Meni je žao što se udruženje nije oglasilo tim povodom. Tako se štite nagrade i poštuju umetnici? Ali danas svako može da govori. Zato se pitam da li cenzura dovodi do gušenja i izvrtanja istine, a sloboda štampe isključivo do njenog izvrtanja?
Postoje li kolege koje misle isto kao i vi i ako da, zašto ćute?
- Verovatno žele da se ovaj rijaliti zaustavi. I ja mislim da treba da stane, ali takođe mislim da javnost mora da zna da postoji i onaj drugi deo kulturnog sveta koji misli drugačije, koji osuđuje ovakvu podmuklu hajku. Ali svako reaguje po sopstvenoj savesti.
Manojlovićeva odluka se nazivala i „političkim i terorističkim aktom“?
- Pa molim vas. Da je nekoga iz politike briga šta mi radimo, mi ne bismo bili u ovoj situaciji. Volela bih da je to politički akt, jer bi to značilo da smo užasno važni, ali mi nikome nismo važni i to je problem.
Da li ipak postoji i dobra strana cele ove rijaliti priče?
- Verujem da postoji i vreme će pokazati. Mislim da će se pokrenuti neki pametni ljudi iz kulture koji će otvoriti dijalog o temama koje su za nas od suštinskog značaja. Ovaj presedan i jeste apel svima nama da sednemo za isti sto i kažemo: „Odosmo dovraga, ovde nešto debelo nije u redu.“
Mislite li da će ovo skrenuti pažnju nadležnim institucijama na stanje u kulturi?
- Ne znam. Mnogi zakoni su izglasani. Loši po kulturu. Katastrofalni. Dok je DS bio na vlasti, gotovo da se ništa nije promenilo. Verovali smo da DS ima i kadar i sposobnost da promeni zatečeno stanje. Danas svi peru ruke; nismo mi, nije za vreme naše vlasti, oni su. Upiru prstima jedni u druge. Šta mi imamo od toga? Ništa. Čitam po novinama da su i oni sada kao povređeni. Ma oprostite, ali dok se svi vi vređate, ode život.
Rekli ste da je vaša neostvarena želja da igrate Hamleta. Zašto?
(Sa osmehom je obrisala naočare za vid i završila intervju obožavanim Hamletom.)
Ovo vreme iskočilo iz zgloba... Što jadan, bljutav, beskoristan izgleda meni rad ovog sveta!... Da mi je ne misliti... al‘ svisni srce, moram ćutati... Neka se ovim završi. Dali ste mi priliku da odigram Hamleta i da s njim završim. Njega treba igrati u pravom trenutku. A ovaj trenutak je pravi.
Volonter u kulturi
BORBA ZA OSOBE SA INVALIDITETOM
Mikija su kritikovali i za Radionicu integracije?
- Radionica integracija je pozorište za slepe, slabovide i osobe sa invaliditetom, koju vodi Miki Manojlović, a ja sam mu podrška. Radila sam skoro godinu dana sa decom koja imaju Daunov sindrom. Radionice glume su meni i njima obogatile život. Miki se trudi da od prostora koji je bio šalter sala napravi pozorište. Srećna sam što mogu da budem deo tog stvaranja jer će pozorište ostati ovom gradu i našim prijateljima sa posebnim potrebama. Miki se bori za to pozorište. Činjenica. Za svaku predstavu. Bez novčanog interesa. Činjenica. Ne moram ja da branim Mikija. Može on to i sam. Ali imam potrebu da kažem istinu.
O novoj premijerki
BRIGA ME ŠTA RADI KOD KUĆE
Šta mislite o novoj premijerki Ani Brnabić?
- Meni je važno da li je ona sposobna da radi taj posao. Ako ona bude radila kako treba, ako će uraditi više i bolje od prethodnika, to je to. Ne zanima me šta radi u svoja četiri zida. To je palanačko razmišljanje.
Kurir / MONA CUKIĆ