Od početka istorije pa sve do danas bitke su gubljene zbog lošeg vremena, nedovoljno municije i loše sreće. Isto tako za brojne poraze kriva je loše procena i aljkavo planiranje. Ovo su najgore vojne greške u istoriji
Svako može da izgubi bitku. Sve što treba jeste slabija vojska. Sa druge strane poseban "talenat" je potreban za gubljenje bitke u koju se ulazi sa prednošću.
Mnogi komandati su kroz istoriju gubili bitke u kojoj su imali ili brojčanu i tehničku nadmoć, ili bolju poziciju ili sve to zajedno. Greške koje su pravili bile su tako krupne da su dovele do toga da njihove vojske prokockaju praktično zagarantovanu pobedu.
Ovo su najgore greške u istoriji ratovanja:
10. Opsada tvrđave Žao
Do 260. pne. Kina je opsedala tvrđavu Žao u Šangdangu već 3 godine. Odlučan da prelomi u svoju korist, Žao Kuo je poveo 450.000 ljudi u razbijanje opsade. Kineska armije pod komandom Bai Kija bila je manja i počela je da se povlači. Željan da uništi neprijatelja, Žao Kuo pojurio je sa vojskom ostavivši kolonu sa zalihama iza. To je omogućilo kineskoj konjici da uništi sve zalihe suprotstavljene armije.
Bez hrane, Žao Kuo je bio primoran da se povuče u Šangdang, ali kako ni tamo nije bilo namirnica dovočnih da nahrani toliku vojsku, ubijen je 46 dana kasnije kada se u uzaludnom pokušaju probijanja opsade njegova izgladnela armija predala. Bai Ki je prema zapisima pogubio 400.000 vojnika, a Žao Kuo, zato što nije vodio račuuna o logistici, izgubio je i život i armiju.
9. Bitka kod Trazimenskog jezera
Bitka kod Trazimenskog jezera odigrala se 24. juna 217. pne. između vojske Kartagine pod Hanibalovom komandom i vojske Rimske republike pod komandom Gaja Flaminija. To je bila jedna od bitaka Drugog punskog rata i predstavlja primer najuspešnije zasede u istoriji ratovanja.
Hanibal je postavio mali odred vojske koji je poslužio kao mamac za Flaminija, a kada je rimski zapovednik izdao naredbu da čitava arimija jurne u napad, Hanibal je dobio šta je hteo. Kako se rimska formacija olabavila tokom juriša, skriveni deo kartaginjanske vojske napao je razvučeni bok Rimljana i bitka se pretvorila u masakr.
Flaminije je ubijen, a od 30.000 Rimljana, pola je ubijeno, pet hiljada je pobeglo, a ostali su zarobljeni.
8. Bitka kod Kare
Bitka kod Kare 53. godine pne. bila je odlučna pobeda iranskog generala Surene od Partskog kraljevstva nad rimskim vojskovođom Markom Licinijem Krasom. Njihove vojske su se susrele u blizini današnjih ruševina grada Harana u modernoj Turskoj.
Kras je predvodio armiju 45.000 legionara, 4000 konjanika i 12.000 savezničkih boraca iz okolnih plemena. Kada je saznao da Parti napadaju Jermeniju, Kras je krenuo direktno kroz pustinju u nadi da će zauzeti gradove Mesopotamije.
Kras je poveo ljude na iscrpljujuć marš i kada je rezervna partska vojska izašla pred Rimljane, on je naredio da se odmah krene u napad.
Premorenu rimsku konjicu, koja je brojčano bila čak četiri puta veća od partske, vrlo brzo je potpuno uništila odmorna iranska konjica. Istovremeno su partski strelci na konjima okružili rimske legije i zasipali ih strelama. Krasov plan bio je da zaštiti svoje legionare od strela sve dok parti bukvalno ne ostanu bez "municije.
Posle nekoliko sati, legionari su počeli da padaju od vrućine, žeđi, iscrpljenosti i neprekidnih partskih napada.
Kras je pokušao da se upusti u pregovore sa Partima ali je i on ubijen. Neki izvori tvrde kako su Parti pošto je Kras tada bio verovatno najbogatiji čovek na svetu, u njegovo grlo izlili rastopljeno zlato. To je bila njegova kazna za pohlepu koja je uzrokovala jedan od najvećih rimskih poraza ikad.
7. Bitka kod Jarmuka
Godine 636. armija od 40.000 arapskih muslimana pod vođstvom Kalida ibn al Valida harala je južnim provincijama Vizantijskog carstva. Vizantinci su poslali 100.000 ljiudi pod komandantom Vahanom da prekine invaziju.
Petnaestog avgusta, Vahan je zatekao arape kod Jarmuka gde i trebalo da ih napadne. Istovremeno, njegov podređeni, Tritirius, pokušavao je da preuzme komandu. Kako je vladalo takvo nepoverenje, ni jedan ni drugi nizu pokretali napad iz straha od izdaje.
Nakon pet dana sporadičnih okršaja, Arapi su napali vizantijsku vojsku, koja je i dalje bila u rastrojstvu sa komandom zbog čega su skoro svi ubijeni, prodati u roblje ili preobraćeni u islam.
6. Bitka kod Hatina
Dvanaesti vek, obeležili su sukobi krstaša i velikog muslimanskog vladara Saladina. Godine 1187. Saladin je od opsadom držao krstaški zamak Tiberijas. Velika krstaška vojska, koju je okupio Gi, hrišćanski kralj Jerusalima u međuvremenu se okupila na severu Izraela.
Plemići su želeli da se ulogore u tvrđavi iz koje bi mogli da napadnu Saladinove zalihe, ali je Gi smatrao da je to nedostojan način vođenja rata zboh čega je odmah krenuo na Saladaina.
Na maršu kroz pustinju, krstaška armija bila je konstatno napadana od strane Saladinove lake konjce koja im je blokirala pristup pijaćoj vodi. Kada su krstaši dovoljno oslabljeni, Saladin je napao i uništio čitavu njihovu armiju.
5. Kolubarska bitka
Kolubarska bitka bitka bila je najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarskog carstva u Prvom svetskom ratu. Vođena je u novembru i decembru 1914. godine na frontu od preko 200 km. Okončana je uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića, protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske vojske, u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije.
Porazom u operacijama oko Drine (Bitka na Mačkovom Kamenu), srpska vojska se našla u teškom položaju primorana na povlačenje pod borbom, suočena sa nedostatkom artiljerijske municije, manjkom hrane, odeće i obuće i što je možda bilo i najgore sa velikim padom morala.
U tom trenutku na mesto komandanta je postavljen general Živojin Mišić, dotadašnji pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande Radomira Putnika.
U trenutku kada su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je V austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, otpočela je velika protivofanziva celokupne srpske vojske.
Austrougarske trupe su u potpunosti iznenađene, jer su smatrale da je srpska vojska nesposobna i za odbranu, a kamoli za protivudar, pa su bile primorane na povlačenje. Samo tokom borbi 03. decembra zarobljeno je 3 oficira, 400 podoficira i vojnika i 4 topa sa 1 000 granata
Na kraju, brojčano slabija vojska Kraljevine Srbije izgubila je 22.000 ljudi, uz oko 91.000 ranjenih. Gubici Austrougarske monarhije bili su bitno veći sa 27.216 poginulih, 118.911 ranjenih, 1.800 zarobljenih, 73.988 nestalih i 44.117 bolesnih.
Zato što su potcenili snagu srpske vojske i veštinu naše komande, Austrougari su izgubili bitku u koju su ušli velikom prednošću - više ljudi i boljim naoružanjem.
4. Povlačenje iz Moskve
Kada je 1812. godine Napoleon poveo francusku vojsku na Rusiju, "Velika armija" je brojala 680.000 ljudi. Tri meseca, Rusi su se taktički povlačili, uvodeći Napoleona sve dublje u zemlju. Rusi su primenjivali taktiku spaljene zemlje, odnosno uništavanja teritorije pre nego što padne Napoleonu u ruke.
Kada je stigla u Moskvu, "Veliku armiju" dočekao je grad u plamenu. Bez zaliha, Napoleon je morao da se povuče, a na dugačkom putu ispred njega nije bilo ni skloništa ni hrane. Uz to, surova zima zatekla je francusku armiju nespremnu, i hladnoća je uzela svoj danak.
U trenutku kada je Napoleon napustio Rusiju, 380 hiljada njegovih vojnika bilo je mrtvo, 100.000 zarobljeno i više od 50.000 obogaljeno. Zbog prevelikih ambicija i lošeg planiranja eventualnog povlačenja, Napoleon je izgubio jednu od najvećih armija ikada okupljenih.
3. Juriš lake konjice
Godine 1854. armija Britanaca, Francuza i Turaka, opsedala je ruski grad Sevastopolj na Krimu. Ruska vojska napala je 25. oktobra napala je bazu u Balaklavi. Turski vojnici su se povukli sa položaja, nakon čega si Rusi zauzeli artiljerijski položaj i topove.
Britanski komandant Lord Raglan naredio je Lordu Kardiganu da povede laku konjicuna Ruse kako ne bi izgubio topove. Sa pozicije na kojoj se nalazio, Kardigan nije video gde su Rusi postavili artiljeriju zbog čega je njegov juriš pokosila topovska paljba.
Zbog nejasnih i zakasnelih naređenja, Lord Raglan izgubio je čitavu laku konjicu.
2. Bitka kod Akcija
Bitka kod Akcija bila je pomorska bitka između Marka Antonija i Oktavijana Avgusta Cezara kojom su okončani rimski građanski ratovi i označen kraj Rimske republike i početak Rimskog Carstva.
Antonijeva vojska, brojila je 100.000 pešaka i 12 hiljada konjanika,a flota s oko 170 velikih i oko 200 malih ratnih brodova bila je u Ambracijskom zalivu. Oktavijan je sa svojom flotom od oko 260 brodova pod zapovedništvom Marka Vipsanija Agripeblokirao Antonijevu flotu.
Oktavijanova vojska, s nekih 80.000 pešaka i 12 hiljada konjanika, bila je severno od moreuza kod kojeg je bila ulogorena Antonijeva vojska, nedaleko od samog zaliva.
Grci, podstaknuti Oktavijanom, presekli su Antonijeve kopnene puteve zaliha. Antonijeva vojska je u tom trenutku imala i dalje veliku brojčanu nadmoć i bila je mnogo iskusnija u borbi na kopnu od Oktavijanove vojske. Uz to, Antonije je bio daleko uspešniji komandant od Agripe.
Pod uticajem Kleopatre, Antonije je pokušao da se oslobodi morskom bitkom. Tako je isplovio sa svojim brodovima, koji su imali katapulte ali su bili manje pokretljivi u odnosu na Oktavijanove, i krenuo u napad.
Borba se vodila s podjednakim uspehom na obe strane, ali tada je Kleopatra neobjašnjivo odlučila da pobegne sa svojih 60 brodova. Antonije je dotukao moral svoje vojske time što je napustio flotu i krenuo za njom. Ljubavnici su pobegli prema Egiptu, a napuštena Antonijeva flota se puvukla nazad u Ambracijski zaliv i gde se ubrzo predala.
Odlučujući na osnovu emocija, a ne na osnovu borbenog iskustva, Antonije je izgubio vlast nad istočnim delom Rimskog carstva i život.
1. Staljingrad
Leta 1942- godine vojska nacističke Nemačke zajedno sa savezničkim trupama pokrenula je ofanzivu na južnom delu istočnog fronta. Sa ciljem zauzimanja naftnihpolja na Kavkazu i rudama bogatih oblasti oko reka Don i Volga, Hitler je pokrenuo napad na Staljingrad koji je trebalo da bude zauzet kako bi se osiguralo levo krilo ofanzive.
Napad je počeo dobro za naciste, kada je Hitler poslao 4. pancer diviziju u okolne oblasti. To je usporilo napredovanje, i dozvolilo Sovjetima da se konsoliduju. Jak otpor primarao je Hitlera da šalje velika pojačanja, međutim uspešna ruska kontraofanziva opkolila je 6. armiju koju je dotukla i zima. Nacistička vojska morala je da se preda.
Zbog toga što se koncentrisao na sekundarni cilj i što je slao pojačanja kada je neuspeh bio očigledan, Hitler je izgubio priliku da zauzme Moskvu, izgubio je veliki deo svoje vojske i na kraju, izgubio je i sam rat koji je posle poraza kod Staljingrada praktično bio rešen. Više od 330.000 Nemaca izgubilo je život.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) SILA 19 EPIZODA: Ovo je Asadov razbijač terorista, smrt dolazi sa neba!