Velika bura podigla se u Hrvatskoj oko graničnog spora sa Slovenijom, ali i povodom ideje gradonačelnika Zgareba, Milana Bandića, da se Trg maršala Tita preimenuje u Trg Republike Hrvatske. O svemu tome, mišljenje je imao i hrvatski novinar i pisac Ante Tomić čiju vam kolumnu prenosimo.
"Kad su partizani u aprilu 1945. oslobađali taj kraj, Piran možda nisu ni opazili. Prošao im je negde na rubu vidnog polja. Gazili su istarski krš cokulama i gusenicama tenkova, vukli konje natovarene municijom, sanitete s ranjenicima, u kamionskim prikolicama mučno poskakivali na belim, prašnjavim putevima, znojavi, zadihani, prljavi, umorni, ušljivi, misleći samo o Trstu.
Manja mesta usput sva su im se izmešala u haosu eksplozija, urlanja, zapomaganja, boli, užasa, nesanice i muha na sivom, trulom ljudskom mesu. Da ste dvojicu boraca 2. dalmatinske proleterske brigade mnogo kasnije negde u konobi počastili litrom domaćeg crnog vina u rinfuzi i nagovorili da vam kažu štogod o junačkim borbama za Piran, oni bi vam ispripovedali:
"Kako ne, sve mi je još pred očima, ka da je jučer bilo. Tamo je poginija oni mali iz Siverića, sićaš ga se, Bepo, oni ricasti, mižerjasti, s brkovima. Već smo skoro uzeli misto, kad je ustašama stiglo pojačanje iz Pakoštana.”
“Koji Pakoštani, di su Pakoštani, o čemu ti pričaš?” zaprepastio bi se Bepo.
“Pa čovik me pita za Pirovac.”
“Ma, ne Pirovac, nego Piran, tovare! Piran kod Maglaja!”
Gradić na severozapadnom rubu Istre tako je beznačajan da ga se niko od partizana posebno nije sećao. Pogodite koliko ga puta navodi vojni istoričar Uroš Kostić u iscrpnoj monografiji “Oslobođenje Istre, Slovenačkog primorja i Trsta 1945.”
Nijednom.
U gotovo 650 stranica gustog teksta nema ni reči o Piranu, a Savudrija, korito Dragonje i druga geografska imena oko kojih se Hrvati i Slovenci poslednjih četvrt veka mahnito i nepopustljivo svađaju, jedva se sporadično spominju. Nije, naprosto, bilo vredno spominjanja.
Uz hiljade i hiljade kvadratnih kilometara koje je u proleće 1945. zauzela Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, da je general-lajtnant Petar Drapšin jednog dana radosno javio u Vrhovni štab: “Dragi druže Tito, prijatna mi je dužnost izvestiti da naše snage drže ceo Piranski zaliv”, drug Tito bi ga verovatno smenio s mesta komandanta Četvrte armije kao neozbiljnog.
Premda opet nemojte misliti da je to bio lagan posao. Da su gradovi u proleće 1945. padali u naše ruke kao zrele kruške u travu. Mnogo je dobrih komunista i proletera poginulo oslobađajući Piran, Kopar, Umag, Poreč, Rovinj, Pulu, Žminj, Pazin i Labin, mnogo je fašističkih gadova valjalo najuriti, a bilo je, jasno, mnogo i zločina jer ko je ikad dobio zemlju bez zločina. Bezbrojni nedužni italijanski civili završili su u izbegličkim logorima ili na dnu kraških jama da bi krasna zemlja Istra mila postala dom roda hrvatskog, iako ona to nikad, ali, pazite, baš nikad u istoriji nije bila.
I Zoran Milanović je to neki dan dobro primetio. Vekovima je vlast u Istri govorila drugačije od nas. Mi smo Sloveni, i Hrvati i Slovenci, bili tek koloni Mlečana ili Austrijanaca, bednici kojima su nekažnjeno otimali letinu i silovali ćerke, pre nego što nam je herojska Titova armija dala zemlju i dostojanstvo, učinila nas gospodarima, svojima, što se kaže, na svome.
A vi se sad, ako ste u školi sedeli na ušima, sigurno pitate koji je to Tito i je li on možda nešto u rodu onome maršalu Titu kome će nova zagrebačka gradska vlast uskoro uskratiti čast da se jedan trg zove njegovim imenom?
Dakle, verovali ili ne, reč je o istoj osobi. 2800 kvadratnih kilometara istarskog poluotoka i još nešto sitno teritorija po Kvarneru, u Zadru i na ostrvima, Josip Broz Tito je prvi u istoriji napravio hrvatskim, a ustaški klovnovi iz zagrebačke gradske skupštine smatraju ga izdajicom i zločincem.
U raznim prilikama je isticano kako je neobično da se ustaše, koji su darežljivo pustili Jadran fašističkoj Italiji, doživljavaju većim Hrvatima od komunističkog vojskovođe, koji je Italijane sve do Trsta nagario, ali nikad zaista ta činjenica nije bila apsurdnija nego ovog četvrtka, dok se gotovo istovremeno u Hagu odlučivalo čije je more između Pirana i Savudrije, a u Zagrebu očekivalo glasanje o ukidanju Trg maršala Tita. Ne možete se ne zgranuti drskim nepoštenjem naših desničara, koji ponosno govore o hrvatskoj zemlji u Istri, nedaleko od Pirana, oko ušća Dragonje u Jadran, i pjene kako ih susjedi Slovenci žele prevariti i ukrasti im njihovo sveto tlo, a prećutkuju kad je i kako sveto tlo zapravo postalo njihovo. Ustaški klovnovi prave se blesavi. Oni, kao, ne znaju, ne pada im na pamet otkud Hrvatima vredna nekretnina uz more? Nagađaju da je nije možda Zlatku Hasanbegoviću neki amidža ostavio?
Ne, ta zemlja je vojno i političko nasleđe Josipa Broza. To je nama drug Tito ostavio. Odbacujemo li njega, skidamo li njegovo ime s imena trgova i ulica, ispravno bi bilo odbaciti i njegovu ostavštinu. Jer, oprostite, kako vas nije sram svađati se za nešto što ne biste imali da nije bilo jednog nakaznog, sadističkog ubice? Ako je ovaj iz Kumrovca bio zločinac, nije red reći da je Piranski zaliv naš, upravo kao ni bilo koji drugi deo zemlje koji njemu imamo zahvaliti. Što bi u crkvi rekli, odričemo se Sotone, svih dela njegovih i sve slave njegove.
Trebalo bi jednostavno lepo pustiti i Piranski zaliv i Savudriju, Slovencima, Italijanima ili nekom trećem. Pa početi sve iznova. Žele li da Istra, Kvarner i Zadar budu hrvatski, neka ih naši desničari iz zagrebačke gradske skupštine sami osvoje. Rodoljubima to ne bi bilo teško. Milan Bandić našao bi sigurno mnogo vrhunski obučenih dobrovoljaca koji bi se s njim ukrcali u desantni čamac.
Zlatku Hasanbegoviću, koji je devedesetih nesrećno propustio umreti za domovinu, neočekivano bi se pružila druga šansa. Da svi oni ostave svoje šehidske i mučeničke kosti u Piranskom zalivu, meni bi, razumljivo, bilo teško, ali onda opet, jebi ga, život ide dalje", zaključio je Tomić.
Kurir.rs/Jutarnji list
Foto: Youtube/Printscreen
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Ko je zapravo bio Tito?